Размажено дете? Зашто? Често само зато што је усамљено, »зачаурено« себичном и искључивом родитељском љубави. Али размажено дете може бити и окружено врло здравом браћом и сестрама. Једно дете може постати жртва драматичног процеса распада свога »ја« и због карактера јединствености што му га родитељи, склони уступцима, приписују.
Може то, на пример, да буде дете чије нестално здравствено стање захтева сталну пажњу, дете рођено последње или кад су му родитељи већ били старији, и пред којим су њихове душе меке попут бакиног колача, дете »враголан« које управља људима око себе захваљујући свом обешењаштву, »беба-сувенир« чије се зачеће или рођење подудара са срећним или несрећним догађајем, дете које је рођено после смрти претходног детета и које на својој кожи подноси носталгична сећања на прекинути однос, итд.
Овим примерима додајем и онај класични пример детета краља, кога на престо постављају незрели родитељи или родитељи трауматизовани строгим васпитањем, упропашћујући га на тај начин поступцима због којих и сами пате.
Овај недостатак ауторитета који подноси размажено дете најчешће је проузроковано чињеницом усамљеног родитеља. Васпитни несклад ствара опасно уклањање ознака и чврстих ограничења потребних детету да би се изградило као личност. Овај недостатак међусобне повезаности и сагласности у тандему »отац-мајка« отвара рупу у закону, и »мамина маза« је искоришћава, провлачи се врло вешто кроз њу рушећи родитељски поредак, сигурна у своју некажњивост.
Без јамства, без последице и казне, дакле без ослонца, закон
постаје нарушен, да би на крају и нестао. Несрећно размажено дете предаје се дакле свом добро познатом карактерном »неваљалству«: комедијашењу, хировитости, раздражљивости, себичности, љубомори, уцени…
Драма једног таквог детета проузрокована је тиме што су његови родитељи, благи према његовим изгредима, несвесни његове патње. Размажено дете, које вербално познаје правила али их изразито крши, трпи под теретом једне прикривене кривице, коју ― на жалост ― никаква казна не олакшава. Оно се онда осећа одбаченим због саме чињенице да је »изван закона« некажњено, дакле неразматрано са становишта родитељске правде. (Овде, свакако, не заступамо сурове казне.)
Попустити пред хировима детета, без смелости или знања да му се каже »не« и да се примерено казни, значи издати његово дубоко очекивање: да буде вољено због њега самог.
Ова несрећна осећајност уместо аутентичне љубави квари Дете тиме што му се ништа не ускраћује. Без могућег знака за сналажење, без отпора на који би се ослонило, не треба да чуди што оно тако снажно »тресе« своје родитеље. Оно се нада њиховој здравој реакцији. Пре него што буде касно.
http://zdravljein.com/