Зашто је чудно рећи добар дан

март 21 00:12 2016

Јутрос улазим у аутобус 26, возач ми рече ’добар дан’, отпоздравим, седнем иза њега

И тако је ’добар дан’ рекао свакоме ко је ушао, свакоме ко је изашао – Леп дан вам желим.

Они који га знају отпоздрављају му уз највеће осмехе на свету.

Они којима се ово добар дан дешава први пут збуњено одреагују, прођу пар корака па се врате и уз извињење му пожеле добар дан. И сви, до једног, су настављали ка средини аутобуса уз осмех. Насмејанији аутобус још нисам видела.

Направи се једног тренутка гужва па они који су били приморани да стоје ту, поред њега, поведоше причу о својој збуњености као да им скоро нико није рекао то једноставно ’добар дан’. Неко предложи и да аутобуси уведу Књиге утисака, да могу да запишу како су били позитивно изненађени.

Једног трентука се огласи и он:

Не знам зашто је чудно рећи добар дан. Ово је моје радно место, као што је некоме продавница, ординација, ресторан, судница, како да вам не кажем добар дан кад уђете!

И тако ја у том насмејаном аутобусу почех да размишљам зашто је то обично добар дан постало тако чудно. Не дођох до неког паметног закључка, и како бих у земљи у којој је љубазност постала непожељна, културно опхођење заборављено, у којој је сасвим нормално да други буду нељубазни, намргођени, љути и на себе и на цео свет, у којој се, кад крећеш из куће, наоружаш стрпљењем и живцима као да идеш у рат. И у којој не очекујеш ништа друго до ратовање у превозу, продавницама, редовима, где год станеш.

Мало пре него што је требало да изађем, питах га да ли могу да га фотографишем.

auto

С којом намером? – пита он, опет уз осмех.

С најбољом могућом, одговорих ја, има један видео, знате, шерују га на Фејсбуку а говори о томе како се доброта и љубазност шире дељењем, па ето, да поделим и ја Вас зато што сте нам свима тим једноставним, скоро па заборављеним ’добар дан’, улепшали дан.

Знате шта, поче он, ја сам за возача аутобуса полагао у Југославији. Нас су обучавали као да ћемо Сухој возити, учили смо да ћемо возити људе и како се према људима треба понашати. И, ето, само то нисам заборавио.

Леп дан вам желим, рекох кад су се отворила врата. И ја вама, одговори он.

Ово је могао бити обичан статус на Фејсбуку, само што би се већ у току дана загубио, зато сам записала овде.

А у ствари ми је страшно жао што сам ово записала. Што је то ’добар дан’ изазвало толику пажњу.

Рећи добар дан не би требало да буде чудно.

Извор: mahlat.rs
  Categories:
  1. март 25, 17:14 #1 Aleksandar Marić

    Potpišite se, zaboga! Zašto je strašno napisati ime i prezime ispod ovako pozitivnog i humanog članka? Ovakav završetak teksta Vam je apsolutno nepotreban, jer nikako ne treba da Vam je žao što ste napisali to što ste napisali. Da je sreće da stalno pišemo o ovakvim i sličnim temama.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.