Зашто данашња деца не могу да седе мирно на часу?

септембар 24 21:46 2016

Жена потпуни странац ми је данас отворила срце преко телефона. Пожалила се да њен шестогодишњи син једноставно није у стању да седи мирно на часу. Школа жели да га тестира на АДХД (поремећај пажње и хиперактивни поремећај). Како ми то звучи познато, помислила сам у себи. Као педијатар, могла сам да приметим да се све чешће сусрећемо са овим проблемом у последње време.

Мајка ми затим прича како њен син сваког дана из школе долази са жутим знаком, док остатак разреда добија зелени, за лепо понашање. Сваког дана овог дете подсећају да је његово понашање неприхватљиво, само због тога што упркос упозорењима није у стању да седи мирно на свом месту.

Жена потом почиње да плаче: „Почео је да говори како мрзи себе, како није добар ни у чему…” Самопоуздање овог дечака се срозава само због његове потребе да се помера сувише често.

Прочитајте и: Зашто је нашој деци досадно у школи, нестрпљива су, нервозна и немају праве пријатеље?

Током протеклих десетак година, све је више деце којој се приписује дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности. Један учитељ у основној школи рекао ми је да најмање осам од њених двадесет двоје ученика има проблем да одржи пажњу на часу. При томе се од деце очекује да у континуитету седе један прилично дугачак период. Чак се и од малишана у вртићу очекује да се не померају и по пола сата током неких активности.

У чему је заправо проблем? Деца су увек у том усправном положају. Ретко је данас видети дете како се пење на дрво, котрља низ брег или се врти у круг тек онако, да би се забављало. Шуге више нико не игра. Време за игру и забаву се скратило из много разлога: растући захтеви образовног система; родитељски страх да пусте дете да се само игра напољу, а недостатак времена да иду с њим; напредак технологије који децу са игралишта одвлачи за рачунар; и, наравно, распоред који је увек натегнут и не дозвољава никакве додатне активности са породицом.

Суочимо се с тим: Деца се не крећу ни приближно онолико колико би требало и то сад већ постаје озбиљан проблем.

Недавно сам, на молбу учитеља, посматрала петаке на једном од часова. Тихо сам ушла и сместила се у последњи ред. Био је већ крај школског дана и учитељ је читао књигу ђацима на глас. Никад нисам видела ништа слично. Део ђака се љуљао на столици уназад до тачке ризика од пада, други део се једноставно љуљао, неколико њих је жвакало врхове оловки а једно дете је чак узело флашицу воде и уједначеним ритмом лагано ударало њом у чело!

Прочитајте и: Како су расла деца 70-их, а како расту данашња деца

Није ово било одељење с децом са посебним потребама, већ један обичан разред. Прво што ми је пало напамет је да се мешкоље зато што је већ крај дана и једноставно су уморни. Иако је ово можда стварно био део проблема, постојао је већи и важнији разлог за овакво понашање.

Спровели смо додатна тестирања и убрзо схватили да деца у овом разреду имају проблем са недостатком снаге и лошом равнотежом. Затим смо тестирали још неколико одељења и открили да, у поређењу са децом која су одрастала осамдесетих, само једно од дванаесторо деце има нормалну снагу и равнотежу. САМО ЈЕДНО! Господе, помислила сам, ова деца морају да се покрену!

Иронично, овај проблем поремећаја равнотеже данас имају многа деца управо због недовољно кретања. Како би правилно развили систем за равнотежу, деца морају да померају тело у свим правцима – сатима у континуитету! И није довољно да то раде једном или двапут недељно да би се правилно развили. Хоћу да кажем да, то што водите дете на пливање или фудбал два пута недељно није довољно да би дете развило снажан сензорни систем!

Прочитајте и: Кад би наше баке и прабаке виделе како ми васпитавамо децу

Деца одлазе у школу са телима која су мање него икад спремна на учење. Са сензорним системом који не ради како би требало, од њих се очекује да седе мирно и буду сасвим концентрисани на предавање. Природно, деца се томе опиру, покушавајући да свом телу обезбеде кретање које оно тражи, које му је потребно да би функционисало правилно и да би мозак могао да се несметано „укључи” онда кад је то потребно! Шта се дешава када деца почну да се опиру захтеву да седе мирно? Па, логично, замолимо их да се смире и обрате пажњу на час. А онда се њихов мозак, наравно, искључи, јер није добио оно што му је потребно за правилан рад – КРЕТАЊЕ.

Врпољење је заиста проблем. То је снажан индикатор да се дете не креће довољно током дана. Ово се мора променити. Периоди одмора се морају продужити, а деца би требало да изађу напоље да се играју чим дођу из школе. Двадесет минута интензивног кретања дневно није довољно. Потребни су им сати игре и умарања напољу, како би развили и успоставили правилан сензорни систем и самим тим били у стању да на часу укључе мозак кад се то од њих тражи.

Да би могла да уче, деца морају бити фокусирана на часовима. А да би била фокусирана, морамо им дозволити да се крећу! 

Аутор: Angela Hanscom

напишите коментар

10 коментара

  1. септембар 24, 22:19 #1 Mirjana Vukasinoviccica

    Potpuno ste u pravu,samo tesko je pomoci detetu ako to roditelji udruzenim snagama ne rade ili jos gore ne vide,ili jedan ne moze od drugog ili se spore oko starateljstva,ko je podobniji roditelj a dete je vec u osmoj godini.Baba moze da pomogne,ali to prvo oni u dogovoru medjusobno treba da urade.Vama svaka cast ali eto ja neznam kako da pomognem mome unuku?

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 20, 21:06 #2 Maja

    Ne bih se slozila sa vama. Moj sin 7 godina, 4 puta sedmicno ima fudbal (obozava ga i ne propusta) ostalim danima smo u parkicu ili na igtalistu. Cim udje u kucu opet uzima loptu. Tablet uzme jednom u 10 dana, crtani mozda 15 min dnevno. Znaci ne nedostaje mu fizicke aktivnosti, non stop je u pokretu. U skoli ne moze da se smiri takodje, stalno se vrti, premesta sa noge na nogu, okrece, ustaje. Ali moram dodati da sve upija i zapamti do detalja. Problem ima sa sitnom motorikom.

    Одговорите на овај коментар
    • новембар 06, 23:27 Zorka

      Dali je vas sin stvarno srecan na treningu fudbala? 4 treninga nedeljno je previse. Kako mu izgleda strsuktura dana i dali postoji prostor za ljubav i razgovore sa svojim roditeljima…. Susret sa vrsnjacima…. Pozdrav, nastavnik

      Одговорите на овај коментар
  3. новембар 07, 00:09 #3 Pegica

    Ma dosta filozofiranja. Ko je mene kod moje učiteljice pitao da li hoću i da li mogu da sedim na času. U tom periodu nisam trenirala ništa, nisam se penjala na drvo i nikada nisam jurcala kao muva bez glave ( što je odlika većine današnje dece), ali kada krenem u školu mama kaže ” da gledaš učiteljici u oči i usta” , a to je značilo da nisam smela ni da se mrdnem već sam morala da sedim i slušam. Poštovala sam šta mi je mama rekla i gledala u učiteljicu kao baja u sveću. Postojali su u ono vreme autoriteti, poštovanje prema starijima, a danas je svima sve dozvoljeno. Mislim da je to veći problem nego manjak kretanja.

    Одговорите на овај коментар
  4. март 11, 11:46 #4 Tanja

    Gde su nasa istrazivanja? Zasto srpske institucije ne organizuju jedno opsezno istrazivanje da utvrde: da li je kod nas situacija identicna ili ima sustinske razlike, koji su razlozi istog ili drugacijeg zakljucka, sta preduzeti, sta promeniti, da li, mozda, vratiti nesto dobro sto smo izbacili pod uticajem tudjih zakljucaka, a trebalo je zadrzati… Dokle cemo pausalno da karakterisemo svoju decu, bez da zavirimo u sebe, u svoje drustvo, da uvidimo svoje greske (mislim na greske odraslih, uvek!), da budemo samokriticni, da donesemo odluku i da je se drzimo i primenjujemo, a ne da samo krutikujemo, kao da smo svi strucnjaci za sve oblasti i u sve se razumemo. Nasa deca nas gledaju! Nasa deca NAS kopiraju. Da li smo toga svesni?

    Одговорите на овај коментар
  5. септембар 11, 20:29 #5 Bea

    Kao dete iz centra grada u park sam išla kad je imao ko da me odvede. Druga deca su živela kao i ja. Čuvao me Belami. Poremećaj pažnje u mojoj generaciji nije postojao.

    Одговорите на овај коментар
  6. септембар 12, 00:54 #6 Violeta Marković

    Slažem se sa Vama u potpunosti. Sve sami analitičari i kritičari. Kada neko ima neku ideju konkretnu, koja se pri tom može i implementirati, entuzijasta, analitičara i kritičara nigde nema. Imam odlican projekat na tu temu, koja se odnosi i na žrtve i izvršioce nasilja kada ta vaspitana, odnosno nevaspitana deca stasaju u ljude. Dakle, nisu samo problem vaspitana i nevaspitana dece već odsustvo svesti našeg društva da oni rastu i izrastu u monstrume i njihove igračke. Molim sve entuzijaste da mi se jave i da eventualno pokrenemo se kroz nevladinu organizaciju i napokon se pomaknemo sa mrtve tačke.

    Одговорите на овај коментар
  7. септембар 12, 01:00 #7 Violeta Marković

    Slažem se sa Vama u potpunosti. Sve sami analitičari i kritičari. Kada neko ima neku ideju konkretnu, koja se pri tom može i implementirati, entuzijasta, analitičara i kritičara nigde nema. Imam odlican projekat na tu temu, koja se odnosi i na žrtve i izvršioce nasilja kada ta vaspitana, odnosno nevaspitana deca stasaju u ljude. Dakle, nisu samo problem vaspitana i nevaspitana dece već odsustvo svesti našeg društva da oni rastu i izrastu u monstrume i njihove igračke. Molim sve entuzijaste da mi se jave i da eventualno pokrenemo se kroz nevladinu organizaciju i napokon se pomaknemo sa mrtve tačke.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.