Зашто никада не смете оставити дете да дуго плаче

август 14 22:21 2018

Бебе са меканим обрашчићима и округлим главицама делују тако слатко и маме нас да реагујемо на најнежнији могући начин. Родитељи дају све од себе како би се оне осећале срећно и задовољно. Често су спремни да им се посвете и више од сопствених капацитета, да би њима било све потаман.

Најчешће родитељи знају да је подстицање у периоду раног развоја важно и корисно и у већини случајева се труде да буду стрпљиви, да не дозволе да се ствари отму контроли и дају све од себе да све буде онако како су замислили да треба да буде. Знају да и птице када уче да певају, лепота њиховог певања зависи од услова и окружења у којима живе и лете. Па како онда да родитељи својим бебама не обезбеде најбоље услове за одрастање!

Оно што искуство показује јесте да родитеље некако највише фрустира што бебе у узрасту од 0 до 6 месеци често плачу. У стању су некада да непрекидно плачу, a такве ситуације родитељи решавају на различите начине.

Неки родитељи остављају бебу да плаче са идејом да ће научити сама да се умири.

Неки други родитељи знају да повисе глас, а богами неки знају и да је ударе, мање или више.

После се правдају да су све покушали, и да баш ништа није дало жељени резултат. Најчешће, када се деси оваква ситуација, родитељи се жале што су дозволили себи овакву реакцију, неки се после сопствене реакције расплачу, а има и оних које изједа осећање кривице. Поједини родитељи се правдају: „неће јој ништа фалити да је пљеснем по гузи”, „неће она мени истеривати бесне глисте од малих ногу”, „мора да научи ко је главни у кући!”

Имајући у виду описану ситуацију, шта родитељи треба да знају у вези са плакањем и зашто описане реакције родитеља нису подстицајне за развој детета?

Када децу овог узраста оставите да плачу, плакаће до изнемоглост и тешко да ће научити да се умире сама. Деца нису способна да науче да се самостално умире пре узраста од 4 до 5 месеци. Када дете оставите да плаче и не реагујете на плач, најчешће дете наставља да све гласније вришти, и врло брзо схвати да је потребно да буде агресивно да би скренуло пажњу на себе. Оно што је још опасније, када родитељи на плач не обраћају пажњу, нека деца потпуно престану да реагују. Временом та деца осећају тугу, несигурна су и ниског самопоштовања. Дугорочно, она губе поверење у себе, али и у друге људе, а доживљени стрес трајно оштећује дететов психофизчки развој.

Шта је пожељно да родитељ уради у ситуацији када беба почне да плаче?

Размислите, шта вам дете поручује када плаче? Зашто плаче? Шта му је потребно у тој ситуацији?

Можда вам само каже: „Гладна сам”, „мокра сам”, „вруће ми је, хладно ми је”, „боли ме стомак, грло, тело”, „имам гасове”, „болесна сам”, „досадно ми је, уморна сам”, „желим да ме мазите, носите”,„уплашена сам, можда од сопственог плача”,„не знам ни зашто уопште плачем”.

Потом нахраните бебу ако је гладна, замените јој пелену, певајте јој, обуците јој одећу, скините је, можда јој је топло, љуљушкајте је, мазите је, држите је у наручју, прошетајте са њом, пустите јој музику.

– вербализујте осећања: „сада си се изгледа растужила/о, треба ти да се умириш”, „срећна си јер се играш са медом (играчка)”.
– именујте ствари које су беби у видокругу „ово је жирафа (мисли се на игрчку)”, именујте радње „мама сада пише писмо”.
– додајте им ствари које су им у видокругу да се играју.
– покажите им објекте различитих боја и текстуре.
– пустите им музику.
– смешите им се.

Оно што је важно да запамтите да бебе никада не плачу да би вас наљутиле или изнервирале, оне плачу јер им нешто важно треба.

Када размишљате и реагујете на овај начин:

– помоћи ћете свом детету да разуме свет и да буде у контакту са вама.
– детету ћете пружити сигурност, безбедност, поверење, љубав, а то му је у том тренутку итекако потребно.
– може да се деси да сте све горе написано испробали, а ваша беба не престаје да плаче, и ви губите контролу у тој ситуацији, онда је пре свега потребно да примените једну од стратегија саморегулације да бисте се умирили.

Само ако сте мирни бићете способни да пружите свом детету оно што му је потребно. Имајте на уму да уколико сте уморни и под стресом, биће вам веома тешко да сачувате мир и у потпуности задовољитет потребе свог детета.

Предлажемо вам неке од начина за саморегулацију, којима можете регулисати своје понашање:

– позитиван разговор са самим собом: подсетите себе да ниједан родитељ не може сваки пут схватити шта није у реду. А понекад је заправо све у реду и ви чините довољно самим тим што сте ту.
– изађите из ове ситуације: сместите бебу безбедно у колевку и избаците своју фрустрацију негде другде – дишите, напустите просторију, изађите напоље. Вратите се када се смирите.
– позовите пријатеља: позовите неког пријатеља или рођака за помоћ или подршку. Ако можете, замолите вашег партнера/партнерку, родитеља или комшију да преузме бригу о беби на неко време док се ви не будете осећали боље.

Ваша реакција на ову ситуацију је кључна за развој вашег детета, јер беба из ваших реакција учи да није сама, да постоји особа која је ту за оно што њој треба, развија се однос поверења, беба зна да када јој нешто треба да ће њене потребе бити задовољене.

Редовним реаговањем одраслих изграђује се осећај сигурности и поверења који помаже новорођенчету да током одрастања више истражује, без ослањања на одрасле и да буде самосталније.

Истраживања показују да, у просеку, бебе на чији плач се редовно реагује, мање плачу након четвртог месеца зато што знају да ће добити реакцију која им је потребна.

Осим тога, овакав начин реаговања помаже да се направе везе у одређеним деловима мозга (хипокампус, амигдала) тако да ће дете, до краја свог живота, моћи брже и боље да се опоравља од реакција на стрес и имаће снажније вештине емотивне саморегулације.

Пре него што напуне 6 месеци, бебе не разумеју свет довољно да би могле бити размажене. Оне нису довољно развијене да науче како да манипулишу родитељима како би добиле оно што желе. Све што знају да раде јесте да плачу како би њихове потребе биле задовољене.

Запамтите, реаговањем на дететове потребе дете се не може и неће размазити. Немогуће је размазити дете са превише љубави и тешења.

Родитељи не би требало да очекују од себе да ће сваки пут бити у стању да реагују на конструктиван начин, бебама је потребна утеха највећи део времена, а не све време.

О ауторки: Смиљана Грујић је психолошкиња и психотерапеуткиња посвећена образовању. У фокусу интересовања су јој саосећајна комуникација и управљање емоцијама. Смиљана је стручна сарадница Фондације Новак Ђоковић.

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.