Зашто просветни радници не виде смисао васпитнообразовног рада

април 10 21:05 2018

Колумна: Сунђери и креде

Аутор: Борис Јашовић

У нашем школству све је дивно и красно. Просветна машинерија клизи подмазана надом у боље сутра. Учитељи, наставници и професори сваког дана уморни одлазе на посао да би се након вишечасовног васпитнообразовног рада вратили кућама пуни елана.

Између тих екстремних тачака свакодневног егзистирања, просветни радници обављају битне радне задатке: бележе одсутне, пропитују присутне, обрађују, утврђују, вежбају и (што да не) оцењују. Ни електронски дневници им не представљају проблем – осим што сада више укуцавају а мање уписују. Али зар је уистину битно шта радиш (да ли укуцаваш или уписујеш), ако си притом вредан шраф у гломазном механизму државне бирократије. И што је најважније, ако си због тога срећан!

Сваког шестог и двадесет првог дана у месецу, просветни радници су срећни. Толико срећни да просто не знају шта би од толике среће. Уосталом, да ли можете навести иједну другу професију у држави која пуца од среће сваког шестог и двадесет првог у месецу?

Али као што то обично бива, ни просветном механизму нису баш сви шрафови на броју. Узмимо за пример нестанак смисла васпитнообразовног рада. На пример, који је смисао бављења васпитнообразовним радом у друштву оболелом од псеудоваспитних и квазиобразовних тенденција? Сад, можда ће неко сочно прекорити ово моје бављење једном посве небитном темом попут губитка смисла васпитнообразовног рада – јер, чему смисао ако “плата леже” на време? Међутим, приупитате ли наше врле раднике и раднице у просвети да ли виде било какав смисао сопственог рада, у већини случајева ће вам одговорити да не виде.

Због чега је то тако? Зар велики чешки педагог Јан Амос Коменски није говорио да школа представља место где се умови хране речима? Било је то још у 17. веку, премда је од тада просвета у техничком смислу знатно узнапредовала док су принципи васпитања и образовања перманентно усавршавани и унапређивани. Па како смо онда доспели у ситуацију да у 21. веку не видимо смисао властитог просветног рада? Под условом да смисао не поистовећујемо са предавањима, оцењивањима или уредним администрирањима електронских дневника – већ са формирањем васпитаних и образованих грађана који размишљају сопственом главом и имају осећај за опште добро заједнице у којој живе!

Одговор је следећи.

Доспели смо у ситуацију да не увиђамо смисао властитог просветног рада јер заправо увиђамо нешто друго – да изабрани представници народа не желе (или не умеју) да болесно друштво (термин Ериха Фрома) лече делотворним медикаментима. Због тога не треба да чуди што такво друштво поништава рад и труд просветних радника, уваљујући васпитно-образовне тековине (којима смо се некада поносили) у ријалити глиб неваспитане и необразоване свакодневице!

Коменски је писао о школи као о хранилишту умова посредством речи, али је Виготски с друге стране говорио о томе да се мисао не изражава речју него се остварује у речима! А то надаље значи да је свако декларативно метанисање о катастрофалној друштвеној ситуацији у којој се налазимо, само јалово губљење времена уколико није праћено конкретним превођењем речи у дела.

Учините, забога, нешто изван бирократизованих планова и програма и као паметни људи с факултетским дипломама почните да лечите друштво делотворним медикаментима.

Наиме, уколико као просветни радници не увиђамо смисао властитог рада, онда смо у великом проблему будући да тиме негирамо властито постојање. Рад је створио човека, зар не? Али су исто тако и слободе мисли и говора створиле слободномислећег интелектуалца који се бори за опште добро заједнице.

Постоји ли такав овде и сада? Постоји ли у данашњој просветној заједници слобода мисли?

Наоко постоји. У ствари, већина оних који не увиђају смисао властитог просветног рада казала би да слобода мисли у просвети несумњиво постоји. И ту долазимо до парадокса који произлази из дубоке самообмане већине оних који се баве васпитаним и образовним радом. Речју, исти они просветни радници који не увиђају смисао рада у просвети истовремено превиђају заробљеност сопствених мисли унутар једне димензије из које наизглед нема излаза.

Сматрамо да је наша мисао слободна јер схватамо да васпитање треба да неутралише појаве попут индивидуализма, егоизма и грамзивости, али исто тако рационализујемо реалност у којој неолиберални капитализам беспоштедно афирмише управо индивидуализам, егоизам и грамзивост. Дакле, ми смо декларативно против дехуманизованог система који уништава класичне процесе васпитања и образовања, али нас немоћ да ишта променимо гура у дефетизам па говоримо да не видимо смисао онога што као просветни радници чинимо.

Мисао се, ко што рече Виготски, не изражава речју већ се остварује у речима. А речи су дела. Штавише, сваког шестог и двадесет првог у месецу ми радосно одржавамо нехумани систем који нас брутално меље. Е зато је наша мисао изгубила смисао и потонула у бесмисао. И зато се правимо да то не примећујемо чиме бесмисао чинимо још стварнијим.

Али и из тамнице бесмисла постоји излаз. Кључ је слободна мисао која ће просветном раду удахнути нови смисао.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.