Зашто (скоро) свако дете пролази кроз раздобље пркоса?

јул 10 14:07 2016
Зашто се двогодишњаци инате?

Питање је погрешно постављено. Реч је о природном процесу развоја током којег двогодишње дете постепено прелази из раздобља у којем потпуно зависи од родитеља у раздобље независне и самосталне особе. Тај процес посебно је приметан у раздобљу између друге и треће године, као и поново током пубертета. Но, важно је нагласити да деца сарађују. Деца реагују пркосом уколико родитељи покушавају да га зауставе, умешају се или на било који други начин управљају природним током дечјег развоја! Током овог раздобља детету су потребни родитељи који су спремни да их доживе, уживају са њима и пруже им вођство.

dete

Зашто нека деца ипак не показују свој пркос?

Што више родитељи покушавају да утичу на дечји развој и постављају границе, то је вероватнија већа битка око преузимања моћи. Дакле, ако родитељи сарађују, већа је вероватноћа да ће и дете.

За које аспекте развоја је овај период посебно битан? Да ли је уопште битан?

За развој нових вештина, самопоуздања и самосвести, посебно је битан овај период живота. Развој личности и квалитет односа између родитеља и детета, такође, су условљени присутношћу наведеног периода развоја. Релативно једноставно је „сломити“ двогодишње дете како би се понашало лепо и послушно, али такви поступци носе високу цену која се примећује при уласку у пубертет. „С тобом је све у најбољем реду, волимо те таквог какав јеси и уживамо у твојој присутности“ – важна је порука коју дете у том периоду свог развоја мора да добије. Уколико она изостане, последице су јасно видљиве у каснијим фазама развоја.

Јесу ли девојчице више склоне пркосу од дечака? Уколико јесу, који су узроци томе?

Из мог искуства то је ствар културе, као и мајчиног става о томе како би се жене и девојчице морале понашати.

Колико дуго траје овај период? Има ли наде да ће се он завршити до дететове треће године?

Отприлике годину дана траје период у којем дете често говори „Пусти ме, могу сам/а!“, као што и на сваки покушај управљања његовим понашањем реагује негирањем. Постоје два конструктивна начина помоћу којих родитељи могу да умање учесталост препирки и конфликата, док у исто време пружају детету прилику да развије максимално поверење у вођство родитеља и других одраслих особа. Када дете каже да нешто може самостално да уради, добар одговор гласио би: „Па то је дивно! Слободно ми реци ако ти притом затреба помоћ.“ Када дете каже „НЕ“, потребно му је дати минут-два времена и видети како се његово првобитно негирање мења у потврдан одговор. Уколико деци није допуштено да кажу „не“, једино што им преостаје је да се баш увек сложе, а тиме, баш као и одрасли, губе своје достојанство.

Могу ли старија браћа позитивно да утичу на дете које показује пркос?

Одговор на ово питање зависи од контекста, односно од тога шта родитељи сматрају под позитивним утицајем. Уколико је старије дете „сломљено“ и на вештачки начин присиљено да се понаша послушно, млађе дете би могло да следи његов пример. Уколико, пак, старије дете слободно развија све своје капацитете, то може да буде инспирација млађем.

Могу ли родитељи избећи ову фазу развоја?

Не.

Шта родитељи да учине уколико деца показују изразито јак пркос?

Примери ситуација у којима деца реагују врло бурно:

Дете жели нешто што му није допуштено. Ради се о процесу учења које, као такво, захтева време. Одлучним, али пријатељским тоном реците му „не“. То неће спречити здраво дете у његовој борби да, ипак, добије оно што жели, али ће га поучити где су личне границе родитеља, пре него што крене у школу.

Дневни ритуали: облачење, мењање пелена, прање зуба, одласци на спавање. Деца, као ни одрасли, не воле када се према њима опходимо као према стварима. Дајте детету прилику да сарађује, у смислу да заједно одредите када и како ће се наведени ритуали спроводити. Поново наглашавам: користите притом одлучни и пријатељски тон – НЕМОЈТЕ да будете слаткоречиви и не користите празне педагошке изразе!
Дете жели нешто што припада другом детету или браћи. Ту је, такође, реч о процесу учења који може да траје две до три године, пре него што га дете уклопи у своје функционисање. Будите одлучни, користите пријатељски тон говора и стрпљење у свом опхођењу према детету.

Треба ли да буде разлике између опхођења према детету у сопственом дому и на јавним местима?

Не треба, јер у супротном дете губи поверење у своје родитеље и њихове поступке.

Понекад родитељи реагују превише бурно и викну на своје дете. На који начин да то избегну?

Нема разлога за бригу. Деци су потребна стварна, емоционална и ирационална бића, какви људи и јесу. Реците детету да сте претерано бурно реаговали и преузмите одговорност, а затим: опростите сами себи!

Да ли би требало да се баке и деде опходе према унуцима на исти начин као и родитељи?

Не. Како би деца одрасла и пронашла своје сопствене начине и принципе решавања разних ситуација, потребно им је да се друже са различитим људима и да доживе различите стилове опхођења према њима.

Имате ли још какав практичан савет родитељима везан за овај период дечјег развоја?

Највећи проблем овог периода су негативна очекивања родитеља, која су произашла из старомодних начела психологије и разних медија. Супротно томе, покушајте да гледате на све већу независност свог детета као на поклон, као на прилику за учење, а не као на проблематично раздобље.

Jesper Juul

www.familylab.rs

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.