Зашто су наша деца непристојнија од претходних генерација

Истраживање за истраживањем доказује оно што смо претпостављали…

То је сурова истина са којом се наша деца суочавају. Као учитељ и дечји терапеут, толико пута сам чула од родитеља да се њихова деца понашају непристојно и да су, чак, усамљени и тужни.


Моја пријатељица и ја смо почеле да  причамо о генерацији „ја“ и сложиле смо се да време одређено за коришћење уређаја, као што су телефон и рачунар и став „моје, моје, моје“ умногоме утичу на ову појаву.

Везано уз ову тему, прочитала сам чланак о дечаку и његовом игрању видео-игрице током породичног окупљања:

„Након сат времена играња игрице, спремна сам за његово хистерисање. Његов мозак и психа су претерано загрејани и узбуђени! Његов нервни систем је у највећој брзини и ту остаје док он покушава да реши одређене ситуације, стратегије, покушава да преживи и да одбрани територију. Пулс му се убрзава и повећава му се притисак – спреман је за борбу. Екран му дословно фиксира очи у једну позицију и шаље му сигнал за сигналом. „Леп је дан напољу, а није још време за спавање.“ И он је спреман да се свађа и да бежи.“

Прича се наставља тако што је његова млађа сестра дошла и ставила руку преко екрана. Он није приметио када је она долазила ка њему, јер је био „у игрици“. Услед његових пренаглашених осећаја, почиње да вришти и бежи у собу. Мајка иде за њим и говори му да остави игрицу и да почне да се спрема за спавање, на шта он бесни и то га чини и психички и емотивно љутим. Истргнут је из свог забавног виртуелног света и враћен у досадни стварни свет. Деца се не могу тако брзо прилагодити.

Ово се константно дешава, али можемо помоћи.

Пустите да им буде досадно.

Породице које су превише усредсређене на децу родитеље чине нервозним и исцрпљеним, а децу захтевним и непристојним. Данашњи родитељи пребрзо жртвују сами себе због деце. Већина нас је учинила да су деца центар у породици, да имају приоритет над нашим временом, енергијом и пажњом. Уместо да их пустимо да сами пронађу начин на који ће да се  забаве, ми им сами проналазимо забаву. Заборављају како да забаве сами себе и да просто пусте машти на вољу.

Пустите их да се сами снађу

Деца и тинејџери су прилично флексибилни и сналажљиви када их пустимо да то буду. Нажалост, већину времена родитељи су у страху да пусте децу да се сами сналазе. Време је да промените то. Није лако гледати своје дете како не успева са нечим да се избори. Није лако гледати га како је тужно, изнервирано или погођено. Ипак, лакше је пустити их да падну на тим малим стварима које им се дешавају сада (нпр. када не ураде домаћи задатак па морају да проведу велики одмор у учионици за казну) него да пате много више када одрасту (нпр. када забораве да плате рату за кредит и изгубе кућу).

Пустите их да се играју у стварном свету

Мој брат ми је рекао да деца у средњој школи у којој је он директор, радије „висе“ на различитим друштвеним мрежама, него што би проводили време једни код других. Због тога сам почела пажљивије да посматрам ствари.

Знамо из бројних истраживања да је време проведено са другим људима један од најбољих показатеља доброг психичког стања и један од најбољих начина за спречавање менталних болести.

Време које проводимо на друштвеним мрежама може створити осећај зависти и погрешно уверење да други имају срећније и успешније животе.

Данашњи тинејџери и деца једноставно не проводе довољно времена са другарима уживо. Не иду у шетње заједно нити одлазе једни код других. Не играју игре заједно. Последица овога јесте да не уче како да читају туђе емоције и да дају подршку.

Ове друштвене вештине су драгоцене, заправо, истраживања доказују да су оне кључ за просперитетну будућност. Одличне друштвене вештине, комбиноване са интелигенцијом, сматрају се кључем за добијање добро плаћеног посла.

„Лидерство захтева од вас да будете друштвено способни. Заправо, ваше друштвене вештине су од исте важности као и ваша интелигенција када говоримо о постизању успеха.“

Пустите их да изгубе

Подржавам награђивање детета, али не константно. Не само да тиме награда губи своју драж, него навикава децу да траже материјалне награде, уместо оних унутрашњих. Дилема трофеја, како то мој муж назива, неће их мотивисати на дуже стазе.

Док ми желимо да наша деца раде све ове ствари без приговарања, њихови шефови/станодавци/супружници неће бити толико прилагодљиви. Неће добити бонус или продужену паузу ако ураде посао на време. Неће бити ослобођени плаћања кредита, јер су платили на време прошлу рату. Да, тешко је научити их овоме.

Како можемо ми, као родитељи, да помогнемо?

  1. Десет минута дневно

Да ли сте знали да просечан родитељ проведе мање од 20 минута дневно играјући се са децом? Научила сам то током мог тренинга играња. Покушавајте сваког дана да се повезујете са својом децом. Имајте однос „један на један“ са сваким дететом 10 минута дневно. Без електронских уређаја, без таблета, без телевизије. Пустите да дете води (нека изабере активност). Ово време насамо ће елиминисати сваки осећај кривице који осећате (јер је сви ми осећамо) и омогућиће вам да се повежете са својим дететом. Вратите се на оне активности које смо радили пре него што су се појавили телефони (шта су наши родитељи радили када су били мали), проводите време и играјте се са децом.

  1. Пустите да им буде досадно

Немојте увек бити под притиском да морате да смишљате чиме ће ваше дете испунити време. Ако им је досадно, то их неће убити – заправо ће их учинити јачим. Шта ако, уместо држања деце далеко од досаде, једноставно пустимо да им буде досадно. Шта ако им кажемо „Ти си срећник ако ти је досадно.“ (То је истина, зар не? Зар не желимо да имамо времена да нам буде досадно?) Немојте им нудити различите електронске уређаје како би се занимали, немојте им нудити да их водите негде. Само их пустите да им буде досадно и посматрајте:

  • гледајте како му ум постаје тих и гледајте како му се појављују интересовања
  • гледајте како га то подстиче да сам креира неки вид забаве
  • гледајте како његове потребе или тренутно задовољство бледе

Досада је пут учења о самом себи.

  1. Научите их да раде ствари како би били поносни на себе

Проблем у „подмићивању“ детета како би урадило нешто је што ће и када порасту очекивати да добију награду за сваку једноставну ствар коју ураде. Не желим да ме моја деца питају шта ће добити ако одраде нешто што им кажем, као што је прање зуба или слагање ципела. Не желим да се „трампе“ са мном због обављања једноставних свакодневних задатака.

  1. Разговарајте

Проведите вечеру уз разговор, оставите све што радите када деца дођу из школе како бисте разговарали са њима пар минута (слушајте шта им се дешава у животима… школа, друштво, осећања).

  1. Дајте им неке одговорности

Кућни послови су много више од самог чишћења. Одговорности им повећавају самопоуздање. Тако уче о раду. Уче да брину о стварима. Уче како је бити део нечега што је веће од њих самих. Да би се изградило самопоуздање, особа мора да има неку сврху. Кључни елемент самопоуздања се налази у томе како на себе гледате у погледу ваших доприноса. Другим речима, у периоду одрастања, кућни послови имају велику улогу у дететовом самопоуздању.

  1. Време за спавање

Имајте уобичајено време за одлазак на спавање. Губитак једног сата сна има огроман утицај на когнитивно сазревање и развој.

  1. Поставите границе за коришћење електронских уређаја

Ми имамо једноставно правило: нема уређаја током школске недеље, осим ако се ради о нечему што заједно нпр. гледамо на телевизији. Ово значи да нема лаптопа (осим ако није за школски задатак), нема таблета, нема телефона ни двд-а. Ако ујутру брзо завршимо спремање за школу, можемо заједно нешто да одгледамо. Ако муж и ја гледамо Националну географију или нешто слично томе, наравно да је пожељно да се прикључе.

Све ово смеју да користе: суботом ујутру, недељом ујутру, на дужим путовањима колима.
Изузеци: у чекаоници код лекара, целодневни догађаји, када идемо да их покупимо из школе (јер некада чекамо дуго, па моје најмлађе дете седи са мном док чекамо и дозволим му да игра неке едукативне игрице или да гледа неке едукативне снимке).

  1. Будите ту за њих

Ставите им до знања да сте ту за њих. „Ако си некад тужан или се осећаш да си из нечега изостављен и не можеш сам да се избориш са тим, дођи код мене.“ Стално подсећам своју децу да сам увек ту, да причамо о проблемима, само да саслушам, да се помолим за њих, да дам савет… „Ту сам…за тебе…увек.“ Подсећајте их често.

  1. Одложите свој телефон

Поставите себи правило да ћете себи да ограничите употребу онлајн ствари док су деца код куће. Одредите време када ћете одложити своје уређаје (код нас је то око 15:30, када се врате из школе до 20:00, када иду на спавање). Скоро једна трећина деце се осећа небитним када њихови родитељи користе телефоне током оброка, разговора, гледања телевизије и играња. Истраживање спроведено од стране АВГ технологија укључивало је испитивање 6000 деце, старости 8-13 година, из Бразила, Аустралије, Канаде, Француске, Уједињеног Краљевства, Немачке, Чешке и САД. Истраживање је показало да се 32% деце осећа небитно када њихови родитељи користе телефоне. Деца су рекла да морају да се такмиче са технологијом за пажњу родитеља и 28% родитеља се сложило са овим истраживањем.

  1. Учите их дајући им пример

Ако желите да се ваша деца промене, ви први морате да се промените. Покажите деци који су вам приоритети. Породица, супружник… Понашајте се онако како бисте желели да се ваша деца понашају и они ће брзо поћи вашим стопама. Нека ваша деца виде да читате књигу, перете судове, правите вечеру, разговарате са особом и гледате је у очи током разговора. Покажите им љубазност, доследност, труд.

Имамо само 18 година да усадимо квалитете који ће трајати читав живот. Немојте да дозволите себи да се кајете због нечега што сте пропустили.

Приредила: Александра Ивковић