Зашто су нека деца упорна, а нека лако одустају?

мај 13 21:14 2017

Моја двогодишња девојчица се борила да одвеже каиш на својој столици храњење и да подигне наслон. „Још мало”, промрмља она кад је већ неколико пута покушала. „Још мало” сложила сам се. Када је напокон успела, узвикнула сам: „Успела си! Било је тешко, али успела си. Тако сам поносна на тебе!”

Начин на који сам похвалила њен напор је изискивао стварно мало труда с моје стране. Могла сам само рећи: „Паметна девојка!” (Или чак „Ево, да ти помогнем са тим.”) Шта има лоше у томе?

Истраживања су утврдила да деца спадају у једну од две категорије:

1. Они са фиксираним начином размишљања, који верују да су њихови успеси резултат њиховог урођеног талента или памети;

2. Они који верују да су њихови успеси резултат њиховог напорног рада.

Фиксиран начин размишљања: „Ако морате да радите напорно, тај посао није за вас.”

Деца која фиксно размишљају верују да су заглављена са оном интелигенцијом са којом су рођена. Они размишљају отприлике овако: „Ако морате да радите напорно, нисте за то. Ако сте рођени за нешто, то ће природно, без муке, доћи до вас.” Када то нешто не стигне, ова деца се осећају заробљено. Почну да размишљају да нису талентовани или паметни као што су им сви говорили. Они избегавају изазове, плашећи се да ће испасти глупи у друштву.

Развојни начин размишљања: „Што више себе изазовеш, бићеш паметнији.”

Деца са развојним размишљањем верују да се интелигенција узгаја: што више учите, постајете паметнији. Ова деца схватају да чак и генији морају напорно да раде. Када претрпе неуспех, они верују да могу бити бољи ако уложе више труда и времена. Они уживају у учењу више него у томе да испадну паметни. Они воле тешке задатке.

Шта утиче на то какво ће наше дете бити? Тип похвале који добијају, па чак и док су још бебе од једне године.

Истраживање

У једној студији, психолози су прикупили ученике петог разреда, насумице их поделили у две групе и дали им да раде тестове интелигенције. Затим су хвалили прву групу за показану интелигенцију:

„Вау, то је стварно добар резултат. Треба бити паметан за тако нешто.”

Другу групу су хвалили за уложен труд:

„Вау, то је стварно добар резултат. Мора да сте се баш много трудили.”

Деца која су хваљена за труд су тражила да решавају све теже и теже задатке, знајући да што се више буду трудила имаће боље резултате. Они су били мотивисанији да науче више.

Деца која су хваљена за памет и интелигенцију су тражила лакше задатке, знајући да тако имају већу шанса за успех и мање грешака. Они су изгубили поверење у себе, чак су и варали док су бројали резултате.

Веома је битно да деца науче да интелигенција није фиксирана.

И зато ћу увек када моја девојчица буде успела нешто да уради да похвалим њен труд и напор а не њену памет и интелигенцију.

Порука: Мозак је као мишић. Што више га користите, јачи постаје. Начин на који мозак jaча је прихватање изазова, вежбање вештина и учење нових ствари. Упамтите то када следећи пут будете хвалили дете.

Приредила: Андријана Максимовић

Извор: Huffington Post

  1. мај 14, 10:40 #1 Natasa

    Apsolutno tacno, imam oba izrazita prime i jedne i druge grupe u kuci. Ali neosporno je da postoji i jako velika populacija koja ne pripada ni jednoj ni drugoj grupi.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.