Зашто ученик у Србији не учи због знања?

август 01 11:48 2014

Пише:

Ljubinka-Boba Nedić

Како и зашто учи ђак у Србији

Ђак у српској школи је у таквој позицији, да човек не пожели да му се нађе у кожи.
За разлику од времена када сам ја била њихових година (“учи-сине-да-би-сутра-боље-живела” време), данашњем ђаку је прилично тешко да нађе мотив за учење. Професори страних језика и 968917_569506013072415_1574655892_nинформатике се још некако и провлаче на фору да су то предмети који се не уче за оцену, већ зато што знање из тих области значи капитал, који ће можда бити одлучујући кад сутра ученици буду тражили посао.
А при том, знамо да их лажемо, јер у овом друштву и даље о добијању посла одлучују везе.
Како немају због чега да закључе да треба учити због знања, ђаци бирају да уче за оцену.

Зашто ученик у Србији не учи због знања?

 

Зато што има телевизор, на коме:
– Кристијан Голубовић промовише своју поезију и своје сликарство
– Маријана Матеус представља своју књигу
– Дијана Јанковић има чику и лифт у кући
– Маријан Ристичевић има право да соли памет паметнијима од себе
– слуша о лажним докторима наука
– слуша о дипломи председника
– види да ректор једног универзитета може да буде естрадизована интелектуална старлета (мушког пола)
– капира да је за успех и популарност довољно да будеш будала (одређена ријалити звезда је у питању)
– види да Вера Матовић живи у вили, окружена уметничким сликама
– класичну музику повезују са дубоком тугом, јер се емитује само у време дана жалости

Зато што има интернет, на коме види да:
– је Станија популарнија од доносиоца златних медаља са међународних такмичења из математике и физике
– највише пријатеља на фејсбуку нема најпаметнија девојчица, већ она што се слика у тангама и пући уста
– највише лајкова нема најпаметнији коментар, већ онај са најсочнијим псовкама

Зато што има комшију, који:
– је једва завршио средњу школу, а вози најбољи ауто у крају
– се редовно појављује на локалној телевизији, иако је неписмен, нестручан за оно о чему говори, и ни сам не зна шта је рекао
– има жену са најскупљом бундом
– има децу која смеју да се паркирају на пешачком прелазу, и нико им ништа не сме
– има децу која у школу иду својим колима, и никада не кисну, а не кисну им ни најскупље патике

Зато што има родитеље који:
– знају шта треба саветовати детету, али знају и да их живот демантује у старту
– јесу поштени, часни и вредни људи, али нема пас за шта да их угризе
– у очима детета су често лузери, јер нису ишли на море 20 година, а аутомобил могу још само у старо гвожђе да продају

Зато што су ученици школа у Србији
-а то заслужује посебан поднаслов

 

Како школа убија глад за знањем?

 

Да се разумемо – школа је слика и прилика друштва у коме делује. Неодвојиво.
Има и светлих примера, наравно, али су толико ретки да из овог текста могу бити изостављени. Волела бих да моје колеге схвате да овде и себе критикујем, и да су ми познати услови у којима радимо. Једино што не мислим да је то довољно да не назовем ствари правим именом. На крају, ово су моја лична размишљења, са којима се нико не мора сложити, мада се надам да бар неко хоће 😉
Дакле, школа је успела да над ђацима изврши противприродни блуд. Најприроднија одлика деце на читавој планети је радозналост. Наша школа не да не подстиче радозналост, већ је систематски гуши, ставља јој амове, и ограничава је на исходе и циљеве прописане формалним образовањем. Наставник, ограничен написаном припремом и унапред одређеном структуром часа, нема времена да се расплине и дозволи дечјој радозналости да усмери бар део часа, и поведе га путевима који децу занимају.

При том често користи неразумљиве уџбенике које су за децу од 13 година писали доктори наука, и зна да ће дете када оде кући морати да учи из тог и таквог уџбеника.

Нема прилике да о екосистему, на пример, децу научи тако што ће их одвести до парка, показати им траву, ниско растиње, шибље, ниско дрво, највише дрво у парку, пчелу, бубу, птицу, веверицу, питати децу да размисле како је све то повезано, а да при том има времена и да се са њима врати у учионицу, и док је све свеже систематизује оно што су видели и закључили, нешто запише на табли, и зада неку малу активност којом би се то знање зацементирало (нека ми биологичари не замере ако сам нешто лупила; давно је тај екосистем био у мом школовању 😉 ).

Зашто нема прилике? Зато што час траје 45 минута, а распоред часова и школски календар су направљени од армираног бетона.

Професор страног језика је пресрећан ако има ЦД плејер, да може да пусти деци да чују како Енглез стварно говори. То што је то кућни ЦД плејер са уграђеним звучницима, и што се већ у трећем реду не чује разговетно, као да никога није брига.

Могуће је да су учитељи у мало бољој позицији, јер са својим одељењем проводе неколико сати дневно (за разлику од наставника, и два пута по 45 минута недељно), па могу са више аутономије да организују то време.

Настава се у српској школи и даље организује према потребама просечног ђака.
У разреду са преко 30 ученика, наставник не може да индивидуализује наставу, и да се за тих 45 минута, са крајње ограниченим наставним средствима и училима (креда, табла, књига, свеска, 21. век) посвети бар трима основнима групама: слабијим, просечним и напредним ученицима – подједнако. Ако и зна како то треба да уради, потребан му је различит наставни материјал за различите групе ученика. Један је у уџбенику (да претпоставимо) а два треба сам да припреми. Све и да хоће, нема где да га одштампа, јер се у већини школа ретко кад у истом тренутку стекне ‘свето тројство’ – папир, тонер, апарат који није у квару. Онда он то ради код куће о свом трошку. Једном, двапут, педесети пут, па код 67. пита себе “Да л’ сам ја нормалан да финансирам школу?”

И наставнике са највише ентузијазма тај елан временом прође, јер друштво то не цени ни на који начин.

Опет, руку на срце, има и наставника који се сећају како је то било пре 20 – 30 година, знају да је то тада функционисало, и не виде чему служе новотарије у настави. Држе се оног најдосаднијег начина: ове недеље предајем, следеће недеље питам. Кад предајем, деца ћуте, а ја причам и диктирам најбитније. Кад питам, има да испричају све што сам ја рекла. Каква црна питања, пројекти, цасе-студиес, корелације и остали бакрачи!

 

30 пари незаинтересованих очију

 

И шта онда ђаку преостаје?
Градиво му је досадно, уџбеник сувопаран, зна да је видљив само кад је прозван.
Зна да се трудио много више од оног поред себе, али је овај дао више тачних одговора, а то се једино рачуна. Труд се не види. Нема механизама да се измери.

 

С друге стране, родитељи очекују добар успех, па је свака оцена стрес.
И тако стижемо до тога да наш ђак учи само и искључиво за оцену, јер му читав систем поручује да је знање мање битно.
Да ли је оцена прецизно мерило знања? Наравно да није. Није могуће 33 ђака разврстати праведно у 5 бројчаних оцена. Ма какве евиденције и табеле о праћењу напредовања ученика да осмислимо (сваке године нешто мењам у тој табели!), и ми знамо да оцене нису увек објективно мерило напредовања ученика. Преобимно градиво, премало часова, превише ограничења – и сви кренемо линијом мањег отпора.

 

А ђак капира. Паметан је он. Капира код кога треба репродуковати од речи до речи, ко цени често дизање руку, гледа ко стално нешто записује, а никада не прозива.
Укапира ђак код кога се како која оцена зарађује, и пружи наставнику очекивани одговор.

 

А знање?

Па, ионако ће радити у бутику или кафићу кад заврши средњу стручну школу, на пример. А то како се тамо ради, на брзину ће му показати газда. Ако и има неких цака, покупиће их успут.

Море, сви смо криви, срам да нас буде!
Згрешили смо и чињењем и нечињењем.

 

Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.com

 

  Categories:
напишите коментар

5 коментара

  1. август 01, 20:28 #1 sladjana

    http://zelenaucionica.com/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif
    Svaka cast, koleginice , isto mislimo ali ja , na zalost, ne bih znala ovako da smislim i napisem !

    Одговорите на овај коментар
  2. август 01, 23:53 #2 I. B.

    E, svaka vam čast! Ja sam završila prvu godinu gimnazije,matematičkog smera sa uspehom 4,89 , a osećam se kao kad nisam makla od 5. razreda. . . učim ja, ali nekako osećam da nije to to! već se plašim za fax, dok moja drugarica, npr, koja još sada zna da će biti vukovac, jer joj mama preslišava nastavnike nema tih briga. .. moja mama je profesor i kad sam pošla u gimnaziju, rekla mi je bolje i da imam 2 iz matematike, a da je moje, nego ko zna kakvu peticu! i zaista mi je krivo što ne mogu da ispravim ovaj svet, što ako imaš novca imaš i fakultet,reklo bi se pametan si, a ustvari si suva sirovina, i zar ti ne bude krivo kad to shvatiš? misliš,zajebao si nekoga za diplomu, a ustvari si zajebao samog sebe. . .

    Одговорите на овај коментар
  3. март 27, 20:25 #3 Vlatko

    “Море, сви смо криви, срам да нас буде!
    Згрешили смо и чињењем и нечињењем.”
    Само без МОРЕ ако МОРЕ, јер море, нас велике к’о море, море.
    Довољно је сасвим: “Сви смо криви…”
    Али многе срам није.

    Одговорите на овај коментар
  4. децембар 19, 10:04 #4 roditelj

    Prema tome, ne treba preterivati ni u sticanju znanja. Gubis zivce, vreme i gubis fokus. Od necega cime bi se zaista zaintereovano bavio. Dakle, razvijati licna interesovanja, na racun vremena za ucenje (nesto mora da strada). Vremenom se osposobis za … nesto. Umesto za sve i svasta, a zapravo za nista.
    Sta sam sve ja naucila sa interneta… Dok u citankama skupljaju prasinu razni arhaicni tekstovi na tudjem dijalektu, za decu koja jedva citaju na svom, na youtube i ostalim sajtovima mozete naci tutorijale iz matematike, programiranja, heklanja, skijanja… I tako dalje… A skola… 🙂 Bolje da se prilagodjava potrebama buducih odraslih ljudi, nego da se trvdoglavo drzi starih stavova. Ovo se odnosi na ministarstvo prosvete. Nastavnicima/uciteljima svaka cast!

    Одговорите на овај коментар
    • децембар 19, 14:13 Comi tebrex

      Bravo за komentar roditelja! Potpuno se slažem sa tekstom, ali se nimalo ne osećam krivom i nimalo se ne stidim! Muka mi je od te priče da treba da se stidimo! najmanje se stide oni koji bi trebalo da se stide. Najbolji nastavnici se trude, usavršavaju i čine sve da naprave od nastave onakve kakva je nametnuta najbolje što mogu. Niko ih za to ne nagrađuje, a oni se i dalje trude! I treba kriviti sistem i državu, a užasnih nastavnika ima i biće ih i u najboljim sistemima!

      Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.