Зашто учитељицу увек послуша, а мене не

август 14 19:58 2018

Комуникација између деце и одраслих у потпуности зависи од одраслих. На жалост, последњих година, постао је тренд да одрасли одустају од своје позиције “моћи” у односу са децом и да проблеме у комуникацији пребацују на децу. “Не знам шта да јој радим”, често изговарају родитељи. “Немогућ је”, често се чује из уста васпитача и учитеља.

С обзиром да ми одрасли, својим понашањем деци дајемо модел понашања које очекујемо од њих и да их својим понашањем учимо како желимо да се она понашају, важно је да се према деци односимо са поштовањем, као и са ауторитетом. Тако детету које вришти можемо љубазно али одлучно и са ауторитетом рећи ” Хоћеш молим те да будеш љубазна и да нам тихо кажеш у чему је проблем да би смо могли да те разумемо.”

Одрасли имају јасну улогу у односу са децом – да их васпитавају, подучавају, науче како да се понашају и задовољавају своје потребе, како да сарађују са другима, решавају проблеме… Наравно да ће нам деца постављати изазове на том путу. “Нећу!”, вриштање, бацање по поду, љутња, бес…. – све су то нормалне реакције детета које учи како да се сналази у свету и како да изађе на крај са свим оним ште се дешава у њему. Људска бића имају нагоне, импулсе које као деца учимо да каналишемо. Ако дете у себи осећа снагу жеље да нешто добије или уради, а нешто или неко га “спречава” у томе, наравно да ће бити фрустирано, љуто и да ће морати да пронађе начин да те емоције искаже. Наш посао је да му помогнемо да то уради конструктивно.

Чврстина код одраслог треба да долази изнутра а не да се види споља, у оштром гласу, вици и бесном погледу. Чврстина и ауторитет васпитачице/наставнице долази из сазнања да је она ту та која је „вођа“ групе, да јој је у природи посла да буде „вођа“, да је деци потребно да она преузме улогу вође и да је то што су можда неваљали само покушај да испитају колико она заиста уме да буде вођа. Деца жуде за правим ауторитетом који долази изнутра, који се чује у смиреном, јасном гласу и види се у понашању наставника који је опуштен и љубазан али захтева поштовање.

Давање инструкција

Прво лице множине

Када дајемо инструкције и од деце тражимо да нешто ураде, добро је да то радимо у првом лицу множине „Хајде сад да урадимо…“, „Сада ћемо сви да устанемо и…“. На тај начин доприносимо стварању динамике групе и осећају припадности код свих, а избегавамо да „покренемо“ децу која имају потребу да се супротстваљају када се нешто тражи од њих директно.

Инструкције позитивно исказане

Када дајемо инструкције, добро је да увек буду позитивно исказане. Уместо „Нећемо да галамимо“ кажемо „Хајде сада да се утишамо“. Уместо „Немојте то тако да радите“, кажемо „Хајде то овако да радимо“. Као и са грешкама, има деце која не воле да им се нешто брани и када чују такву „негативну“ инструкцију, почињу да се понашају на начин који омета рад.

Инструкције које воле да извршавају

Да бисмо децу навикли да нас слушају, добро је да им од почетка дајемо инструкције за које знамо да ће они бити веома ради да их изврше. „Хајде сад да викнемо ура“, „Сада бих волела да сви устанемо и трчимо у месту“. На неколико таквих инструкција, дајемо по једну коју они нису увек ради да послушају. Користимо исте фразе: „Сада бих волела да тихо, без приче завршимо цртеж“, „Хајде сада да се утишамо тако да се не чује ни један глас“.

Инструкције кроз песму

Добро је да користимо покрет/песмице/ритам за давање инструкција и прелажење са активности на активност:„Хеј, хај сад је време да се свако покаже,хеј, хај ми смо вредни, свако сваком помажеХеј, хај сад је време све на своје место иде, учионица да блиста, и сви то да видеХеј, хај сад је време да се види какви смо,хеј, хај ми смо брзи, марљиви и вредни смо

Када деца праве грешке
Највећи број деце се јако лоше осећа ако мисле да су направили грешку и ми ту грешку „исправљамо“. Често, када се лоше осећају, то прикривају бахатим понашањем или „глупирањем“. Да бисмо то избегли, требало би да не дајемо „тежину“ грешкама већ да их исправљамо лагано и „успут“. Не треба исправљати грешке тако да се дете лоше осећа и повуче у себе.

На пример, ако дете уместо „коњи“ каже „коњови“ можемо опуштено и љубазно да кажемо: „Понекад неко каже и „коњови“, али одрасли углавном кажу „коњи“, па ћемо и ми тако да говоримо……“. Ако неко дете покушава да уради нешто на погрешан начин, можемо рећи „Видиш како си се ти сетио да и тако урадиш, али хајде да пробамо овако…“

Извор: Najboljamamanasvetu.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.