Покажите им да су вољена. Увек, безрезервно.
Кад имају утисак да деца намерно тестирају границе, прва реакција већине родитеља је да покуша да исправи лоше понашање на сваки начин, надајући се да ће то уједно бити и “превенција” за убудуће, али… додатна “доза” љубави изгледа даје боље резултате од “корективних мера”.
Нова студија која је анализирала налазе 150 ранијих истраживања на ову тему, показала је да је најбољи начин да спречите децу да се ружно понашају да их уверите да су вољена.
Истраживање објављено у стручном часопису Дечји развој, током којег су анализиране раније студије у које је било укључено више од 15.000 породица из 20 земаља показало је да је то најбољи приступ.
Генерално, одговор родитеља на лоше понашање деце може бити или повећана пажња која се указује потребама детета, или решавање проблема, на пример кажњавањем лошег понашања или награђивањем доброг.
Али, “победничка” опција је комбинација ова два приступа која се заснива на емпатији.
“За децу која су већ развила одређену форму понашања које није прихватљиво, важно је изградити модел који је добар”, наводи се у студији коју су спровели научници са Универзитета у Кардифу, преноси “Хафингтон пост”.
Кад тако поставите ствари, има смисла. Психолози се слажу да је додатни проблем што су и родитељи на одређени начин друштвено условљени тако да”очекују” да се деца понашају лоше у одређеном узрасту, да буду непослушна или себична на пример.
Како то да решите? Тако што ћете применити модел васпитања који подразумева комбинацију емпатије и усмеравања будућег понашања.
Ваша дужност, као родитеља је да детету дате “оруђе” које ће му омогућити да своја осећања изрази на прихватљив начин.
Узмите овај једноставан пример као “модел”. Рецимо да ваше дете покушава да отме играчку другом детету у паркићу.
Да бисте применили модел “емпатија+усмеравање”, требало би да урадите следеће:
Исправите понашање (кажите “не” и спречите отимање)
Препознајте проблем (“схватам да желиш ту играчку, али Ана се сад игра њоме”)
Покушајте да наведете дете да проблем сагледа из друге перспективе (“како би се ти осећала кад би ти неко отео играчку”)
Понудите алтернативу (“можеш да замолиш Ану да ти позајми играчку кад заврши са играњем, да се поиграш, па ћеш јој вратити”)
А онда, завршите тако што ћете дете охрабрити и ставити му до знања да га волите “знам да ћеш се сам/сама сетити тога следећи пут”.
Ових неколико речи охрабрења које ћете на крају упутити детету праве ту велику разлику, због које ће се непријатни инциденти дешавати све ређе. Више од 150 научних истраживања је то доказало.
Извор: Мондо