Ужасавали смо се помисли да би и код нас, по узору на САД, могло да дође време да у јавном превозу не можемо да видимо оца или деду са ћеркицом или унучицом у крилу. Из страха да их не оптуже за педофилију. Били смо у неверици да се дотле стигло.
Управо то упутство било је звоно за узбуну једног броја јавних посленика, социолога, психолога, политиколога, политичара који сматрају да се наводна превенција сексуалног насиља у понуђеном пакету претворила у објаву рата породици и породичним вредностима и пропагирање ЛГБТ и родне идеологије.
Аутор документа је невладина организација (НВО) „Инцест траума центар“, а прихватила га је Група за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Током фебруара, Министарство је упутило писмо директорима основних и средњих школа, као и директорима предшколских установа у ком су наведени линкови за преузимање Стручног упутства за примену Образовних пакета. Тако ће наставници и васпитачи морати да едукују децу о томе како се изводи француски пољубац, детаљан опис односа између младића и девојке, који, по оцени критичара, представља порнографски садржај, потом прецизно објашњење оралног и аналног секса, као и о употребе женског кондома за лезбијке, уз цртеже две девојке у љубавном заносу.
Покрет Двери је већ затражио смену министра просвете Младена Шарчевића.
„Ја мислим да је на неки начин Министарство изманипулисано, јер ту постоји једна група људи у Министарству и неколико тих НВО које функционишу као врло повезана интересна група“, каже за Спутњик психотерапеут др Зоран Миливојевић.
„На први поглед, у реду је да учимо децу да не буду жртве сексуалног насиља. Али онда испод површине видимо да ту постоје неке друге поруке, нешто са чиме се већина људи из струке са којима сам контактирао не слаже“, каже он.
НВО, како каже, имају своју визуру и за промоцију одређених ствари добијају новац. Неке од њих су, сматра он, корисне за заједницу, неке су спорне, али да то прође кроз Министарство без икаквог филтера, да се наметне целом школском систему у Србији, то, истиче, није у реду.
На питање да ли реаговање јавности може утицати на Министарство да то размотри и да ли је могуће да нешто изађе као препорука Министарства, а да одговорни у њему нису били упознати са свим детаљима, Миливојевић каже да очекује да се реакције претворе у ширу друштвену дискусију, па и стручну.
По његовом мишљењу, приручник је доста обиман — има 400 страна — и отуда није уверен да је он у Министарству био читан. Али, напомиње Миливојевић, тамо постоје одређени људи који воде секторе и када они кажу да је „то — то“ онда се то пушта. И зато је, сматра он, Министарство изманипулисано. „То, међутим, не сме да се догађа, и ти неки људи унутар Министарства би требало да буду позвани на одговорност“, истиче наш познати психотерапеут.
Он је уверен да ће министар морати да прозове неке људе унутар Министарства, истичући да је реч о једној идеолошкој струји која годинама гура одређене ствари за које он и неке његове колеге мисле да нису добре ни за децу, ни за родитеље у Србији.
Миливојевић то зове рат за децу, и објашњава: ако ви желите да промените став одрасле особе, то ће врло тешко ићи зато што она има одређено искуство, размишља својом главом, упоређује информације из различитих извора и доноси закључке које је тешко променити.
„Али ако желите да наметнете неки став и приђете деци у раном узрасту, када немају изграђене ставове, и ако она усвоје тај ваш став, онда ви утичете не то како ће друштво изгледати за 20 година. Због тога је ово прича идеолошке природе. Под маском струке се гурају идеје које одговарају једној интересној групи“, истиче он.
То, сматра Миливојевић, треба препознати као такво, раскринкати, направити ревизију и на националном нивоу договорити шта је уреду, шта није. Све спорне ствари треба избацити, а оно око чега се сложимо да је корисно треба да остане, наводи он.
На питање да ли се у стручним круговима зна које НВО су заговорници којих идеја и коме се поверавају такви послови, Миливојевић каже да он то зове индустријом дечјих права.
„Оно што њих повезује је идеја да су деца жртве својих родитеља и да децу треба спасити од родитеља-тлачитеља, што у крајњем води дезинтеграцији породице која је већ прилично нестабилна, велики је број развода… То се зна, али се избегавају конфронтације“, истиче Миливојевић. Ако сте против става неког ко је истополне оријентације, лако вам залепе етикету фашисте, десничара, да сте антигеј, тако да се људи плаше жигосања, неће да се мешају и себи праве проблеме који се после шире и на приватни живот, напомиње он.
На питање да ли је суштина у томе да далекосежно имамо нестабилну породицу, која друштво чини нестабилним, а нестабилним друштвом се лако манипулише и овладава, Миливојевић одговара потврдно.
„Треба да имамо неки свој идентитет, културни и национални и појединачни, и у склопу тога да примењујемо ствари које нам одговарају, а не да их некритички увозимо и да не сагледавамо шири друштвени контекст интервенције у друштву. То је оно што се зове социјални инжењеринг, променити друштво. Можда то и јесте намера тих који предлажу или који финансирају такве интервенције у друштву“, закључује Миливојевић.
Бесмисленим и опасним упутство сматра и социолог Слободан Антонић.
Да ли је трогодишњем детету могуће објаснити тачно сексуално значење речи „додиривати“ и није ли то онда сексуализација деце — њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то — насиље над децом у име борбе против насиља, пита се Антонић, констатујући да Министарство просвете верује да би деца ваљда у циљу заштите од некаквог насиља требало да се подучавају и сексуалним техникама. З
Много је питања покренуто, а одговоре надлежних, очигледно, не чека само стручна већ и она обична јавност. Јер није карикирање, већ питање хоће ли своје малишане бабе, тетке, ујаци и остала блиска родбина смети да изљуби и изгрли као до сада, без одобрења. Судећи по реакцијама, иако накнадним, тема је тек отворена.
Извор: Спутњик