Београд, јун 2025. године
„На шта смо се свели, драга моја…“, јадала се учитељица Јелица колегиници Стоји на путу до учионице после седнице која је управо завршена. „Из године у годину све горе! Ово што нам је директор сад најавио је кап која је прелила чашу! Па, ако и то усвоје, онда стварно не знам зашто уопште радим овај посао! И то овако покварено провуку на самом крају године!“
„Често се питам зашто све то трпимо. Само ове године су три пута мењали закон, и сад, видиш, најављују још промена, и то каквих, а ми ћутимо.“ рече Стоја. „Па и стоку кад шицнеш по гузици, она се тргне, а ми ништа! Дође ми да попијем по бенседин, или да тргнем неку ракијицу пре сваког часа, да га лакше преживим.“
„А шта би, молим те, вредело и да се побунимо? Никог не би било брига! И уосталом, коме да се обратимо? Министарству које то све смишља?“ бесно рече Јелица.
„Па, у праву си, ништа не можемо да урадимо, него да ћутимо и чекамо шта ће ново смислити, и да радимо што траже од нас. Осећам се као… слина… право да ти кажем. На крају ти папири и извештаји испадоше једини важни, а настава и сама знаш на шта личи… И криво ми је што ћутим, али у праву си ти – никог није брига! Мени муж каже ’Сами сте криви за све, пристали сте да од школе направите циркус’, али лако је њему да прича. Има своју фирму, сам свој газда, овде не би издржао три дана!“
„Па, јесмо, истина је, и ми учествујемо у овом суноврату тиме што ћутимо, али шта можемо да урадимо? Када сам прошли пут рекла директору оно око правдања часова, дошао ми је сутрадан на час ненајављен, искритиковао ме пред децом и пред родитељима, па сам решила да не трчим пред руду баш сваки пут! За чије бабе здравље, ’ајде, молим те!“ одмахну руком Јелица.
„То ти кажем! Мени је сто пута дошло да дам отказ, али после се мислим, баш би неког било брига! Хах! ’Ако нећеш ти, хоће друга три’, што би рекла моја покојна баба. Нашли би неког ко би био послушан, баш њих све брига за квалитет часа! Зато сам и решила да се ни не трудим више, на исто ми дође!“ Стоја се приближи Јелици, у жељи да нико не чује шта ће јој следеће рећи. „Прођи само поред Радине учионице док траје час. Па, то је хаос, урлање, ја не знам шта раде та деца. И шта? Њена плата иста као моја! Хоће ли ме неко ценити више?“
„Ма, дај… има само мање да те цене што се више трудиш. Треба ово одрадити до пензије, ни мени ни теби није много остало, и да нас Бог види! До тад ћу, надам се, добити и унуке, па да их чувам и уживам, а не да се кидам за туђу децу, разумеш?“
Стоја се толико унела у разговор са колегиницом, да није ни приметила кад је прошла поред своје учионице. „Ију, види мене… ’Ајде, видимо се после!“
А на часу…
Учионица је била препуна. Како се ближио крај школске године, са већином деце су све чешће долазила оба родитеља. Закон је предвиђао обавезно присуство једног, али није било забрањено да дођу два, а ако се деси да неком детету ниједан родитељ не може да дође, било је обавезно присуство баке или деке. Стоја је још на почетку године замолила родитеље да донесу столице на склапање које ће стајати у дну учионице и заузимати мање места, па нико није стајао, већ су сви били за клупама, спремни за час.
Кад је ушла и кренула према катедри, сви су устали у знак поздрава, што већ дуго није било обавезно, али је Стоја држала до правих вредности. „Мора да се зна ко је учитељ, а ко ученик, или родитељ, или бака и дека!“ умела је да каже.
„Добар дан свима“, рече Стоја, и уз много напора се осмехну, као да се пре часа ништа није дешавало. „Јесте добро?“
„Јесмо“, одговорише углас деца и родитељи.
„Е, па фино! Још мало је остало, сад је већ сам крај школске године, данас ћемо мало обнављати градиво и закључити понеку оцену, је л’ тако? Моћи ће да одговарају они који желе оцену више, ако су се спремили…“
Николин тата диже два прста. „Извините, Ви то нисте најавили. Како смо могли знати да ћете да питате? Мислим да то није у реду! Ево, ја први нисам учио са Николом, и шта сад, Никола треба да добије лошу оцену зато што се Ви нисте сетили да кажете да ћете питати?“
„Тако је!“ зачу се из свих крајева учионице. „Знате добро да се усмене провере, по члану 103 став 2, најављују недељу дана унапред, ово је потпуно неприхватљиво!“ додала је Николина мама.
„Срамота!“ рече Видов тата себи у браду.
„Ја се извињавам, наравно, у праву сте. Ја изгледа још увек размишљам по старом систему, где се подразумевало да се на крају године оцене закључују и ђаци питају, не замерите… Ипак неколико деценија радим тако, и просто по навици… Наравно, хоћемо ли онда да проверимо домаћи?“
Родитељи су се начелно сложили, па је Стоја закључила да није потребно гласање.
„Има ли добровољаца?“
„Ево, ми можемо да пробамо“, рече госпођа Андрић. „Соња, душо, хоћеш ли ти, или ја?“
Соња је била загледана у игрицу на телефону. По правилима која су тек недавно уведена, деци је коришћење телефона на часу било дозвољено, под условом да утишају тон.
„Их, сад сам изгубила живот због тебе!“ наљути се Соња и бесно баци телефон мами у руке. „Сад ми ти пређи овај ниво!“
„Па, немој да се љутиш, душо моја! Хоћеш да прочиташ свој састав наставници, па после пређи ниво, и извини што сам те пореметила…“
Стоји је било непријатно, а и остали родитељи и деца су гледали у правцу Соње и њене маме. Полако приђе девојчици и помази је по глави. „Хајде да чујемо шта си нам написала?“
Соњина мама је прекорно погледа. „Већ сам Вам рекла да не додирујете дете!“ процеди кроз зубе. „Добро знате да за то могу да Вас пријавим код директора!“
Стоја тргну руку. „Јао, знам, молим Вас, опростите. Ја сам, знате, јединица, и мене су тако мазили, и мени је то остало као нормално… али потпуно сте у праву, морам се одвићи те ружне навике. Опростите, неће се више поновити.“
Госпођа Андрић поче да одмахује главом и цокће. „Невероватно“, бесно је процедила себи у браду.
„Хајдемо, Соња, душо, да чујемо.“
„Која је то свеска, мама?“
„Ево… ова са цветићима… Чекај да ти нађем страну… Е, тако. Хајде.“ Соњина мама се надви над дететову главу, пратећи шта девојчица чита, и клатећи главом у знак одобравања.
„Ближи се летњи распуст. Ближи се летњи распуст. Мама, тата и ја ове године завршавамо други разред. Током летњег распуста, ићи ћемо на море како бисмо се рел… реее… рел…“
„Ре-лак-си-ра-ли“, рече јој мама. „Релаксирати значи опустити се, знаш?“
„Ре…ласки..рали и скупили снагу за трећи разред. У августу ћемо ићи код… Мама, ово не могу да прочитам!“
„Код баке на село. Па, знаш да идемо код баке, душо!“
„Код баке на село. Иако се радујем распусту, недостајаће ми моји другари и њихови родитељи. Надам се да ће ми у трећем разреду бити мало лакша школска торба, тату и маму много боле леђа кад је носе.“
„Одлично, Соња! Па, ово је чиста петица! Савршено!“ ускликну Стоја. „Да ли је још неко овако лепо написао задатак?“
Милошев тата диже два прста. „Ево, можемо ми да пробамо! Милош је сâм написао, мама је само исправила правописне грешке, и мислимо да је свакако заслужио пет. Ево, погледајте, пола стране ситно писаним словима.“
„Предивно. Хајде онда прво да упишемо ту петицу, па ако Милош жели да прочита, може.“
„Не желим!“ подвикну Милош.
„Не мораш, наравно. Никога нећемо терати. Има ли деце или родитеља који желе да прочитају домаћи?“ упита Стоја, гледајући по разреду. Неколико секунди тишине јасно је говорило да таквих нема.
„Ако деца не желе да читају, не морају“, рече Андријина мама, „али мислим да би требало свима који су урадили да упишете оцену коју родитељ сматра да је дете заслужило, јер у супротном испада да су неки добили добре оцене, а други, који су се једнако трудили – нису.“
„Слажем се, наравно“, рече Стоја. „Ја ћу сад прозивати по дневнику, и замолила бих сваког родитеља да каже шта мисли за коју оцену је дете урадило домаћи.“
Приђе катедри и отвори лаптоп. „Андрић, њу смо већ оценили, петица… Бркић?“
„Пет“, зачу се из друге клупе.
„Добро. Гвозденовић?“
„Пет“, поносно довикну Ивин тата.
„Ђорђевић?“
„Четири“, рече Урошева мама.
Стоја се зачуди. „Зашто четири?“
„Па, Урош није стигао да уради домаћи, а и супруг и ја смо баш били заузети, знате, ми имамо мале близанце, и ту је увек пуно посла, али Урош је баш желео да напише тај састав, и молио нас да му помогнемо, тако да га с једне стране треба наградити, али мислим да не би било фер да му дате пет, јер ипак није написао, тако да…“ Урошева мама обори главу. Схватила је да је крива, и да ће због ње дете добити
лошију оцену.
„Слажем се. Четворка, и свака част за добру вољу и код Вас и код Уроша, и за вашу објективност, изнад свега!“
„Чекајте“, рече Миланова мама, секунд пре него што је Стоја унела оцену у електронски дневник.
„Ја сам у Савету родитеља, и можда имам мало више права да кажем да је ово недопустиво! Ако овако наставимо, школа ће изгубити смисао! Чему ово води?“
„Али, госпођа Ђорђевић је поштено испричала како је било, мислим да то треба наградити, и Урош је, како сте чули, заиста желео да уради домаћи! Иако је њено дете, она је објективно закључила да то мора бити оцена мање од оних који су написали састав…“ правдала се Стоја.
„Управо зато мислим да је четворка недопустива! Шта бисте му дали да, на пример, није желео да уради, или да је његова мајка покушала да Вас слаже? Ви сте и васпитач, не само учитељ! Примером покажите да подржавате одређени модел понашања, и захтевам да Урош добије пет, као пример другој деци!“
„Аха…“ схватала је Стоја! „Па, да, у праву сте. Како ми је то промакло? Наравно, пет, Уроше. Браво!“ Стоја се замислила. „Да не губимо време даље, мислим да могу свима да упишем по петицу, је л’ тако?“
Родитељи једногласно одобрише нови план. „Коначно почиње да схвата“, дошаптавала су се два родитеља.
„Ево сад гледам, па чини ми се да ће сви из српског имати пет… Можда имамо две или три оцене на граници, али баш сам задовољна!“
„А, ко су ти на граници?“ – упита Миланова мама. „Молим Вас да прочитате имена, како бих изнела на Савету да имамо децу којој је српски језик матерњи, а који немају пет из српског!“ Презриво је погледала Стоју.
„Не кажем да ће то бити четворке, него…“
„Него бисте мало да нам свима натежете живце, је л’ тако?“ укључи се Стефанов тата.
„Не, заиста ми није то циљ, ако је тако звучало, ја се извињавам. Не бих сад да именујем, али имамо неколико деце која још увек не знају сва штампана слова ћирилице, па самим тим лоше ураде и контролне задатке, разумете?“
„Па, драга наша учитељице, а ко је требало да их научи тим словима, питам ја Вас!“ устаде Немањин отац. „На шта то личи? Сад су они, или не дај Боже ми, криви што деца не знају слова! И зато ће деца да испаштају, и имају четворке? Да ли чујете Ви себе?“
„Не, нисам то рекла, него, нажалост, постоји само пет оцена, и мора се направити ипак нека разлика између детета које зна све, чији родитељи са њим раде и домаће и контролне задатке, и…“
„А они које нисте научили ништа, њима ћете четворке, а? Будите срећни да сам расположен данас, иначе бих одмах отишао код директора, или у Министарство!“
„Хајде да гласамо“, покуша Урошева мама да смири ситуацију. „Ко је за то да сва деца имају петице из српског, имајући у виду да им је то матерњи језик, и да свакако знају да га говоре за пет?“
У разреду се подиже читава шума руку, чак су и нека деца одложила мобилне телефоне како би гласала.
„Ето, решено!“ Урошева мама погледа учитељицу, очекујући захвалност што јој је решила непријатну ситуацију. Стоја јој се насмеши.
„Одлично“, рече. „Ставићу у напомену да је разред једногласно донео ову одлуку, и ето, то смо решили. Хајде до сутра размислите и о другим предметима, како ћемо оцењивати, да не бисмо губили време и закључивали једну по једну оцену. Пошто сви имате приступ електронском дневнику, ако будете имали времена, можете сами закључити оцене свом детету, па ћемо попричати о свакој оцени на часу. И молим
вас, наведите аргументе у напомени, не можемо, ипак, без било каквог образложења закључивати, не бих да сутра имам непријатности, ако ме разумете.“
„Нема ту шта много да се прича“, добаци Јеленина мама из последње клупе. „Ваљда ми боље знамо своју децу, и шта знају и шта не знају, па свакако родитељ детету жели најбоље, и зна шта његово дете заслужује!“
„И то је истина, слажем се! Одлично“ рече Стоја. „И, добро је да нисам заборавила – молим вас да проверите изостанке свог детета, и да их сами оправдате пре краја школске године, јер систем ће у супротном оставити те изостанке неоправдане, а то не желимо, свакако ни ви… а ни ја.“
„Боже господе, каква глупост! Сад треба тим стварима да се бавимо!“ брецну се Иванов дека.
„Па, јесте, то је још из фебруара, кад је уписивање одсутних било обавезно. Срећом, то је укинуто, па више нећемо имати такве проблеме.“
Кад се зачуло звоно, Стоја осети олакшање. Часови су јој били све тежи и дужи, плашила се да ће доћи дан кад неће више моћи да прати нова правила, и када ће са добрим разлогом награбусити. На ходнику сачека Јелицу.
„Шта ти је то испод ока, црна Јелице?“ уплашено упита Стоја кад је видела колегиницу.
„Ма, не питај, закључивала сам оцене из математике… Али, не брини, све се добро завршило, неће ме пријавити, што је најважније. Чак се извинио што је тако реаговао!“
„Ух, добро је“, рече Стоја и загрли колегиницу око струка. „Бежи, молим те, данас тако лако можемо остати без посла, срећа па су родитељи још увек разумни, иначе, да хоће, могли би баш да нам праве велике проблеме. Хајдемо код теткице по лед, да ти не отекне.“
Колегинице се, у тишини, упутише ка кухињи. Затвориле су за собом врата, и замолиле теткицу да ова прича остане њихова мала тајна.
Аутор: Маја Бугарчић