Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu

8 decembra, 2015

“Zašto oprema za fizičko mora biti crno-bela?” pitam nastavnicu fizičkog nakon što mi se dete požalilo da ga ona zbog neprikladnih boja iznova grdi.
Prilično zbunjena, nastavnica odgovara: “Tako je uvek bilo. Tako je i u školi koju pohađaju moja deca. Tako je bilo i u mojoj školi, dok sam u nju išla. Tako je bilo i na mom fakultetu. Tako je propisano.”
kravice
“Da li ste sigurni da je tako propisano? Verujem da šorc i majca jesu. Sasvim sam sigurna da bi, da nije tako, bilo onih kojima bi palo na pamet da fizičko rade u suknji i farmerkama. Međutim, ne mogu da verujem da je propisana i boja?”
“Zar Vam nije glupo da on jedini bude drugačije obučen na času?”
“Prestanite da insistirate na crno-belom svetu, pa sam sigurna da taj problem neće imati.”
“Ali, niko se nikad nije žalio sem Vas.”
“A da li je kriterijum za ocenu validnosti žalbi njihov kvantitet ili kvalitet? Recite Vi meni, hoće li uniformnost opreme za fizičko od dece napraviti vrhunske sportiste, a šarenolikost umanjiti šanse da iskažu svoj sportski potencijal?”
Objašnjavam joj i da dete i ja ne uspevamo da isprljamo dovoljno veša da bi to opravdalo uključivanje mašine svaki drugi dan, a polu-praznu mašinu nameru nemam da uključujem. Niti imam nameru da mu kupujem 6 pari crno-bele opreme koju će za samo šest meseci prerasti, te ću morati da kupujem novih šest pari.
“Pa”, opseti se ona spasonosnog rešenja koje mi može ponuditi, “properite malo na ruke.”
Crno-bela oprema za fizičko savršeno ilustruje suštinu problema našeg obrazovnog sistema: (uni)forma ispred suštine. I inercija – ta beskrajna tromost koja se manifestuje kao protivljenje tela da promeni stanje svog kretanja, kako to definiše Prvi Njutnov zakon.

Naše se školstvo zaglavilo negde na sredini prošlog veka. Tvrdoglavo odbija da promeni bilo šta u pristupu obrazovanju dece, uprkos činjenici da se sve oko njega promenilo do neprepoznatljivosti. Za probleme 21. veka, od kojih pate svi oni koji od tog školstva zavise (podjednako i učenici i nastavnici i roditelji), nadležno Ministarstvo prosvete uporno nudi rešenja 20. veka, tačnije: propira nas sve pomalo na ruke.

Deca u školi ne uče.
Deca u školi slušaju predavanja i bivaju testirana. Uče kod kuće, s roditeljima ili plaćenim profesorima, ređe sama. Škola, u stvari, služi da se deci (a posredno i roditeljima) priopšti šta kod kuće treba da nauče, kao i da se taj svojevrsni “home-schooling” oceni. Da li ste ikad dobili cedulju od učiteljice ili nastavnika s napomenom tipa: “Naučite dete da čita”, ili “Dete ne zna glagole, naučite ga.” Ja jesam, i pouzdano znam da nisam jedina.
Rezultat?
Frustrirani roditelji (koji moraju da utroše vreme, živce i/ili novac za, inače, “besplatno” školovanje svog deteta), frustrirana deca (kojima se život svodi ili na boravak u školi ili na učenje van škole) i frustrirani nastavnici (koji ne uspevaju da se izbore ni s frustriranom decom ni s frustriranim roditeljima).
A zašto deca ne uče u školi, nego se od njih očekuje da uče kod kuće?
Zato što je tako oduvek bilo.
U tom fantastičnom “takanju” onoga što je oduvek bilo, međutim, gubi se iz vida činjenica da je knjiga nekada bila jedino sredstvo učenja i primarni izvor informacija, a dosada – dominantan pokretački mehanizam dečijih aktivnosti.
To više nije tako.
Mi smo, kao deca, patili od viška vremena u kome je trebalo ubiti dosadu. Naša deca pate od manjka vremena da urade, dožive, upiju, nauče sve što ih iz okruženja mami. Nisu se promenila deca, nego svet u kome odrastaju. I mi bismo više voleli kompjuter nego knjige, da ga je kojim slučajem bilo.
Nostalgija koju moja generacija – sadašnji roditelji i nastavnici – oseća prema tim “starim dobrim vremenima” kada je sve bilo usporeno skoro do meditativnog nivoa, našoj deci ne da nije jasna, već ih očekivanja da se u takve okvire i sama uklope neopisivo frustira.
Današnji učenici mojoj generaciji “zagrejane stolice” deluju opsednuti brzinom i lakim rešenjima. Uopšte ne kupuju našu matnru da bez muke nema nauke. Oni prirodno osećaju da to nije tačno (kao što i nije, bar ne više), ali pošto im mi ne nudimo način da brzo i lako nauče šta treba, nego ih opterećujemo mukom – odlaze u drugu krajnost. Umesto za učenje, svoju nepodnošljivu brzinu i lakoću postojanja troše na traženje krivina. Konačno, upravo ih škola uči da je bitno tek zadovoljiti formu. Nema ovim brzim genercijama ničeg lakšeg nego naći načina da zadovolje formu. I nema ničeg bržeg i lakšeg preopterećenim, preumornim i prezaposlenim roditeljima nego podržati decu u iznalaženju najlakšeg načina da se zadovolji tražena forma. Poznajete li roditelje koji rade domaće zadatke umesto dece i crtaju im radove za likovno pošto jure poene za srednju školu? Ja ih znam. Nije ih mali broj.
I nisu oni krivi. Nakaradni školski sistem ih na to primorava.
U ovom novom, vrlom svetu – koji ne možemo promeniti ma koliko se upirali – jedini način da osiguramo da svako dete dobije podjednaku šansu za uspeh u životu i definitivno savlada osnove obrazovanja jeste da ograničimo OBAVEZNO učenje na vreme koje deca provode u školi. Umesto da u njoj samo slušaju predavanja i uputstva šta treba da nauče kod kuće – i to u PUNOM OBIMU za sve predmete – sva deca moraju u samoj školi naučiti OSNOVE iz svih predmeta. Kod kuće moraju imati vremena i prostora da samoinicijativno, ničim izazvana i uslovljena uče ono što ih posebno zanima, a što školski program ne pokriva. Pa, ako je to što bolje igranje fudbala – široka im livada. Ako je to programiranje uz pomoć tutorijala – širok im Jutjub.
Da bi u školi tokom časova sva deca uspela da nauče osnove iz svih neophodnih predmeta, potebno je desetkovati gradivo kojim ih trenutno opterećujemo. To ne znači neophodno smanjivanje broja lekcija. To prevashodno znači ukrupnjavanje onoga što već uče, uz izbacivanje nepotrebnih detalja i definicija koje će svejedno detaljnije učiti kasnije (ukoliko se opredele da studiraju tu oblast) ili koje će moći po potrebi da izguglaju (u slučaju da ih profesija odvede na neku drugu stranu, a slučajno im baš taj podatak iz nekog razloga zatreba). Deca treba da uče koncepte, a ne definicije. Treba im fokus s drveća prebaciti na šumu.
Deci takođe treba omogućiti da u okviru škole, kroz sistem izbornih predmeta, nauče više od osnova iz onih oblasti koje ih posebno zanimaju i za koje pokazuju afinitet od rođenja. A obavezne predmete treba multidisciplinarno povezati i tako smanjiti njihov broj. Otprilike, kao u Finskoj: maternji jezik i književnost; matematika; engleski jezik; prirodne nauke; društvene nauke; umetnost; fizička kultura. Razvrstavanje na fiziku, hemiju, biologiju, istoriju, geografiju, drugi strani jezik, likovno, muzičko, tehničko – ostaviti za izborne predmete, čiji obavezan broj treba definisati, ali izbor ostaviti deci, shodno ličnim afinitetima.
Deca ne treba da budu hard-diskovi koji skladište svo znanje iz svih predmeta, kao što smo to mi bili. Pa, ne pripremamo ih za kviz u kome će briljirati bespotrebnim znanjem, već za život. Decu treba naučiti kako da dođu do informacija kad i ako im zatrebaju i kako da ocene njihov kvalitet i pouzdanost.

Škola ne treba da bude mašina za razvrstavanje dobrih i loših đaka, kao što je to sada i kao što je u naše vreme bila. Škola treba da postane institucija koja će svoj deci garantovati OSNOVNO obrazovanje, bez obzira na to koliko vremena i novca njihovi roditelji imaju na raspolaganju. Pored toga, škola mora i dodatno podsticati usavršavanje učenika u onim oblastima koje ih posebno zanimaju i privlače – umesto što pred svu decu postavlja nerazumne zahteve da briljiraju iz svih predmeta. Jer, poeni, srednja škola…

Ovakav pristup je jedini lek za bolest od koje nam školstvo trenutno pati. To je jedini način da školstvo uhvati korak s 21. vekom u kome smo preplavljeni informacijama i s nostalgijom se sećamo nekadašnjeg osećanja dosade.
Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu.
U suprotnom, frustrirani roditelji će i dalje u školu slati frustriranu decu da ih tamo podučavaju frustrirani nastavnici.
A mi ćemo se i dalje pitati: otkud nasilje u školama, otkud roditeljski pritisak na nastavnike, otkud fenomen poklanjanja ocena?
Od propiranja na ruke – eto otkud.
Autor: Branka Stamenković
Izvor: www.dostajebilo.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


13 komentara na "Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu

  1. Mara kaže:

    Interesantan tekst, ali uprska ga sa onim “šorc”.

    1. joca kaže:

      Da li ce dete postati dobar sportista bez discipline? Ako sva deca imaju crno-beli sorts zasto ne bi i to jedno dete, tako se deca disciplinuju i da znaju da pripadaju odredjenoj grupi. To je problem, roditelji su uvek u pravu a deca bez discipline tj. kad nemora da ima isti sorts i majicu sutra ce doneti odluku da ne mora da bude ni dobar sportista, ni dobar covek, ni gradjanin jer su ga roditelji naucili da “ne mora” bas uvek bela majica i crni sorts…..tj. nije potrebna disciplina detetu… eeee Srbijo medju njivama i sljivama….

      1. Filozof kaže:

        Izuzetno glup komentar. Pre svega, ono sto bode oko jeste ‘da znaju da pripadaju grupi’ , u skoli bi trebalo da nas uce bas suprotno. Odbaciti efekat stada i biti neko svestan sebe, svojih zelja i namera, ne biti samo pripadnik odredjene GRUPE.
        Licno ja, nikada nisam nosila onu boju koju profesor zahteva (crno i belo ili crveno i belo) iz razloga sto nikada nisam dobila odgovor na to ZASTO CRNA BOJA?
        Zar cu bolje raditi fizicko u toj boji? Besmislica.
        To bi znacilo da, analogno vasem komentaru, sam postala los covek, gradjanin, a zatim i nedisciplinovana.
        Bas suprotno, idem u gimnaziju, vr. dobar sam ucenik, spremam se da upisem filozfiju. Tako da je ocigledno da sam sve samo nisam nedisciplinovana. Los gradjanin nisam, a o tome da li sam dobar covek ili nisam, nije na meni da sudim. A nije ni na vama koji me ne znate.
        Ali vasa poslednja recenica je zaista odgovarajuca, ne samo nasem drustvu, vec i vasem komentaru.
        Pozdrav!

    2. Lele i QQ kaže:

      Izgleda da ni Vi, Maro niste shvatili suštinu ovog teksta.

    3. Sanina kaže:

      Uprska ona sve , a ne samo šorc! idi begaj, pa roditelji nemaju,čini mise, nikakvih obaveza prema deci….I tome treba daih uče prosvetni radnici ? Muka mi je od savremene pedagogije i psihologije, zasnovane na kvazi istraživanjima…I ne samo meni, već, verujem i većini prosvetara! ! Dosta, bre, izmišljanja , latimo se posla i jedni i drugi – učimo decu, a ne da ih samo bombardujemo pravima , bez ikakvih obevaza ! deca nam sve manje znaju, stvaramo primitivne i zaglupljene građane…A , valjda, i to, nekome odgovara ?

  2. Jelena kaže:

    Kada sam bila đak, učila sam na času, a pomoć roditelja se sasatojala u tome da mi je majka nekoliko puta u nižim razredima proverila domaći rad, a otac mi jednom pomogao da rešim zadatak.
    Tokom školovanja jednom sam otišla na privatni čas( u srednjoj školi).
    Po mom mišljenju, ja ne bih radila domaći svom detetuč samo bih ga , kao moji roditelji mene, učila ODGOVORNOSTI, SAMOSTALNOSTI I POSLEDICAMA NEIZVRŠENOG.
    Radim u školi i svaki đak može na času da nauči, još da uradi domaći i nema problema.
    Problem nastane kad ga roditelji nauče na odlazak na privatne časove i onda to dete mehanički prepisuje sa table, ne trudi se da shvati jer to će na privatnom času.
    Moj brat je bio nešto slabiji đak, ali je imao isti tretman roditelja- znali smo šta se ne sme-imati 1 za kraj, znači NE SME! LEK KOJI SU NAM KAO PREVENCIJU UVEK PREPISIVALI-PRATI NA ČASU, PITAJ KAD TI NEŠTO NIJE JASNO I ZAGREJ STOLICU KOD KUĆE AKO SI NEŠTO PROPUSTIO U ŠKOLI.
    Previše se danas filozofira oko toga i više mi je muka od tih priča.

  3. Aleksandar kaže:

    Potpuno se slazem – školstvo je loše, zbog toga su nam deca i takva.
    Sto se tice obrazovanja:
    Opteretili smo ih gomilom izbornih predmeta. Informatika, Slikanje i vajanje, Veronauka, Gradjansko, Šah, izborni sport, dva strana jezika… ne jedan nego dva. Nabacujemo u njih “lopatama” gomile novih znanja koje njihovi premoreni mozgovi ne mogu da obrade. Setite se, mozak najbolje radi kada je odmoran…
    Mi smo u nase vreme isli na sekcije ako su nas zanimale dodatne aktivnosti. Oni koji su isli su bili malobrojni – jedna sekcija 10-20 dece u celoj skoli. To je bilo mesto okupljanja ZAINTERESOVANIH, a ne primoranih… Jer sada niko ne pita decu (ucenike) da li zele ili ne da idu na dodatne aktivnosti, vec samo MORAŠ da izabereš jednu od onih za koju je organizovana nastava u njihovoj školi. Po meni bi trebalo ukinuti obavezno prisustvo izbornim predmetima, jer i ovako nisu izborni, vec nametnuti.
    Sto se tice vaspitanja:
    Nastavnicima ogranicavaju vaspitna sredstva, skola je sada prvenstveno obrazovna institucija, umesto vaspitno-obrazovne, kao u naše vreme, odustalo se od vaspitanja.
    Deca su prepuštena samo porodicama da ih vaspitaju… porodicama koje priznacete, hteli ne hteli, u danasnje vreme ne funkcionišu kao nekada i kako bi trebalo.
    Deca dolaze kući premorena od dugog vremena provedenog u školi, roditelji od dugog vremena provedenog na stresnom poslu (ne bih sad ulazio zbog čega je posao stresan, ali je svima jasno da jeste), i da nemaju energije i volje da se posvete jedni drugima…
    i eto gde smo…

  4. Velimir M kaže:

    Tekst je odličan,ali su me razočarali većina komentara.Očito da mnogi nisu shvatili suštinu.Ne slažem se da deca treba da budu uniformisana ( to više podseća na neke grozne primere iz istorije ) mislim da bi svi bili srećniji da deca nose,sa ponosom,majice nekih klubova u kojima treniraju ili sa nekim tekstom koji afirmiše sport.Deca treba ,čak moraju da se razlikuju,a ne uniformišu.Posebno mesto u tekstu je činjenica da deca danas imaju veću dostupnost informaciijama i zato ih ne treba kljukati kao ćurke bezpotrebnim činjenicama,naći će ih oni kad i m zatrebaju.Primer: više godina tražim tekst jedne pesme koja mi se sviđa ,ali je na engleskom,bezuspešno, ( jer pripadam toj zastareloj školi).Neki dan mi ćerka kaže:” Tata našla sam ti onu pesmu,i zapis reči,čak i prevod,Onu što stalno pevušiš”. A nisam nikada ni spomenuo koliko mi to znači,a kamoli tražio od nje.Meni su trebale godine i to bezuspešno.Znači da deca znaju,a neće da znaju ono gradivo i zadatke koji su i meni isto tako dosadni i bezpotrebni,sve radi ocene ! Čini mi se da je danas ocenjivanje u stvari liija manjeg otpora i na neki način bežanje od griže savesti nastavnika.Ne zameite ja sam na Vašoj strani.

    1. Stojadin kaže:

      Botovanje postaje zanimanje.

  5. ivana kaže:

    Teks je trebalo objaviti pod naslovo: zbog ovakvih roditelja nam propada skolsto i deca.

  6. Ljubisa kaže:

    Zašto crno bela oprema?
    Radi higijene, crna boja apsorbuje druge boje, tako da se na donjem vešu ne mogu odmah primetiti elementi fizičkog napora za vreme časa fizičkog, a bela majca se lakše pere daje naznaku da je potrebna izvesna higijena posle fizičkog napora. To su verovatno u ranijim vremenima veoma dobro uočili pa to i propisali. Svakako sada to ne moramo koristiti, ali je poželjno zbog napred navedenog da donji veš bude tamnije boje.
    Sad o drugom delu.
    Kada su pronašli knjige koje su štampane u serijama pričalo se gotovo je sa skolom svako će sam učiti.
    Kada su pronašli TV i školske programe poricalo se gotovo je sa klasičnom školom sada će svako sam preko TV učiti pa opet opstade škola.
    Pronašli internet, pretraživač GOOGLE, pa ipak treba škola i nastavnik.
    Što znači da je to mnogo dublji razlog zašto škola treba.
    Očigledno je kod učenja jezika. Imate medije (ranije ploče, pa kasete, pa CD, pa FLEŠKU, ipak potreban je nastavnik za veliku većinu, zar ne?)
    Kažu da se čovek u suštini 10 000 godina ništa nije promenio u strukturi fiziškog izgleda i mentalne snage. Možda nešto više zna, ali logika je skoro ista. A čovek je odavnina učio, škole sigurno postoje peko 5 000 godina u ovom ili onom obliku. Zar mislite da se takav sistem treba menjati u svojoj biti sa svakom NOVOTARIJOM?
    I na kraju zaključak “Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu” govori da ovakav pristup ne poznaje suštinu.
    Čovek je društveno biće, samim tim DRUŠTVO zahteva određene veštine i znanja u određenim količinama, a to znaci i diferencijabilnost BROJA osoba koje ce nešto znati i osoba koje ce nesto drugo znati…. To povlači da je DRUŠTVO taj mehanizam koji diktira kakve škole trebamo i koliko će kvaliteta osoba biti i koliki kvantitet osoba treba za određeni posao. Društvo ne sme dozvoliti da svi budu po svaku i želju dece LEKARI ili APOTEKARI. Neko mora biti i PEKAR i MESAR i zato je potebno da društvo pravi ograde i zahteve. Na žalost mi smo to prevideli pa su sada svi odlični i svi genijalci. ZATO nam se i urušava DRUŠTVO.
    Imate hiljade menadžera, a nigde proizvodnje i radnika. Imate hiljade organizatora posla, a nigde neposredne radnike. Zato je koncepcija “Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu” PROMAŠENA KONCEPCIJA koja samo urušava ovo društvo.
    Treba da se istakne “deca treba da se prilagode, kroz obrazovanje, POTREBI DRUŠTVA u kome žive da bi imala pristojnu egzistenciju”.

  7. Stojadin kaže:

    Dušebrižan tekst, sav protkan brigom o deci. Tako sam ganut u ovom momentu. Naročiti utisak ostavlja konstatacija da je školski sistem kriv za nasilje u školama tako da upravo dobijam proliv. Nije krivo raspalo društvo, raspala porodica, raspali ljudi, nasilje na mas-medijima, nego školski sistem. Idi begaj.

  8. Stojadin kaže:

    Pisac teksta je hteo nešto al izgleda nije uspeo. Bolji je i takav sistem koji tekstopisac kudi, nego nikakav ko što je sada. Sada je sve prslo i puklo i propalo. Kad gledaš auto koji je sav satruleo i produvao, ne pričaš o tome kako su mu sedišta malo klimava. Ta sedišta se oslanjaju na karoseriju koja je trula. E isto i ovo sad sa školstvom. Deca bre ne konstatuju nikog sad, roditelji još staju na njihovu stranu. Onda ta ista deca kad malo odrastu naprave tim nedotupavim roditeljima dar-mar od života.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama