Школство мора да се прилагоди деци, а не деца школству

децембар 8, 2015

“Зашто опрема за физичко мора бити црно-бела?” питам наставницу физичког након што ми се дете пожалило да га она због неприкладних боја изнова грди.
Прилично збуњена, наставница одговара: “Тако је увек било. Тако је и у школи коју похађају моја деца. Тако је било и у мојој школи, док сам у њу ишла. Тако је било и на мом факултету. Тако је прописано.”
kravice
“Да ли сте сигурни да је тако прописано? Верујем да шорц и мајца јесу. Сасвим сам сигурна да би, да није тако, било оних којима би пало на памет да физичко раде у сукњи и фармеркама. Међутим, не могу да верујем да је прописана и боја?”
“Зар Вам није глупо да он једини буде другачије обучен на часу?”
“Престаните да инсистирате на црно-белом свету, па сам сигурна да тај проблем неће имати.”
“Али, нико се никад није жалио сем Вас.”
“А да ли је критеријум за оцену валидности жалби њихов квантитет или квалитет? Реците Ви мени, хоће ли униформност опреме за физичко од деце направити врхунске спортисте, а шареноликост умањити шансе да искажу свој спортски потенцијал?”
Објашњавам јој и да дете и ја не успевамо да испрљамо довољно веша да би то оправдало укључивање машине сваки други дан, а полу-празну машину намеру немам да укључујем. Нити имам намеру да му купујем 6 пари црно-беле опреме коју ће за само шест месеци прерасти, те ћу морати да купујем нових шест пари.
“Па”, опсети се она спасоносног решења које ми може понудити, “проперите мало на руке.”
Црно-бела опрема за физичко савршено илуструје суштину проблема нашег образовног система: (уни)форма испред суштине. И инерција – та бескрајна тромост која се манифестује као противљење тела да промени стање свог кретања, како то дефинише Први Њутнов закон.

Наше се школство заглавило негде на средини прошлог века. Тврдоглаво одбија да промени било шта у приступу образовању деце, упркос чињеници да се све око њега променило до непрепознатљивости. За проблеме 21. века, од којих пате сви они који од тог школства зависе (подједнако и ученици и наставници и родитељи), надлежно Министарство просвете упорно нуди решења 20. века, тачније: пропира нас све помало на руке.

Деца у школи не уче.
Деца у школи слушају предавања и бивају тестирана. Уче код куће, с родитељима или плаћеним професорима, ређе сама. Школа, у ствари, служи да се деци (а посредно и родитељима) приопшти шта код куће треба да науче, као и да се тај својеврсни “home-schooling” оцени. Да ли сте икад добили цедуљу од учитељице или наставника с напоменом типа: “Научите дете да чита”, или “Дете не зна глаголе, научите га.” Ја јесам, и поуздано знам да нисам једина.
Резултат?
Фрустрирани родитељи (који морају да утроше време, живце и/или новац за, иначе, “бесплатно” школовање свог детета), фрустрирана деца (којима се живот своди или на боравак у школи или на учење ван школе) и фрустрирани наставници (који не успевају да се изборе ни с фрустрираном децом ни с фрустрираним родитељима).
А зашто деца не уче у школи, него се од њих очекује да уче код куће?
Зато што је тако одувек било.
У том фантастичном “такању” онога што је одувек било, међутим, губи се из вида чињеница да је књига некада била једино средство учења и примарни извор информација, а досада – доминантан покретачки механизам дечијих активности.
То више није тако.
Ми смо, као деца, патили од вишка времена у коме је требало убити досаду. Наша деца пате од мањка времена да ураде, доживе, упију, науче све што их из окружења мами. Нису се променила деца, него свет у коме одрастају. И ми бисмо више волели компјутер него књиге, да га је којим случајем било.
Носталгија коју моја генерација – садашњи родитељи и наставници – осећа према тим “старим добрим временима” када је све било успорено скоро до медитативног нивоа, нашој деци не да није јасна, већ их очекивања да се у такве оквире и сама уклопе неописиво фрустира.
Данашњи ученици мојој генерацији “загрејане столице” делују опседнути брзином и лаким решењима. Уопште не купују нашу матнру да без муке нема науке. Они природно осећају да то није тачно (као што и није, бар не више), али пошто им ми не нудимо начин да брзо и лако науче шта треба, него их оптерећујемо муком – одлазе у другу крајност. Уместо за учење, своју неподношљиву брзину и лакоћу постојања троше на тражење кривина. Коначно, управо их школа учи да је битно тек задовољити форму. Нема овим брзим генерцијама ничег лакшег него наћи начина да задовоље форму. И нема ничег бржег и лакшег преоптерећеним, преуморним и презапосленим родитељима него подржати децу у изналажењу најлакшег начина да се задовољи тражена форма. Познајете ли родитеље који раде домаће задатке уместо деце и цртају им радове за ликовно пошто јуре поене за средњу школу? Ја их знам. Није их мали број.
И нису они криви. Накарадни школски систем их на то приморава.
У овом новом, врлом свету – који не можемо променити ма колико се упирали – једини начин да осигурамо да свако дете добије подједнаку шансу за успех у животу и дефинитивно савлада основе образовања јесте да ограничимо ОБАВЕЗНО учење на време које деца проводе у школи. Уместо да у њој само слушају предавања и упутства шта треба да науче код куће – и то у ПУНОМ ОБИМУ за све предмете – сва деца морају у самој школи научити ОСНОВЕ из свих предмета. Код куће морају имати времена и простора да самоиницијативно, ничим изазвана и условљена уче оно што их посебно занима, а што школски програм не покрива. Па, ако је то што боље играње фудбала – широка им ливада. Ако је то програмирање уз помоћ туторијала – широк им Јутјуб.
Да би у школи током часова сва деца успела да науче основе из свих неопходних предмета, потебно је десетковати градиво којим их тренутно оптерећујемо. То не значи неопходно смањивање броја лекција. То превасходно значи укрупњавање онога што већ уче, уз избацивање непотребних детаља и дефиниција које ће свеједно детаљније учити касније (уколико се определе да студирају ту област) или које ће моћи по потреби да изгуглају (у случају да их професија одведе на неку другу страну, а случајно им баш тај податак из неког разлога затреба). Деца треба да уче концепте, а не дефиниције. Треба им фокус с дрвећа пребацити на шуму.
Деци такође треба омогућити да у оквиру школе, кроз систем изборних предмета, науче више од основа из оних области које их посебно занимају и за које показују афинитет од рођења. А обавезне предмете треба мултидисциплинарно повезати и тако смањити њихов број. Отприлике, као у Финској: матерњи језик и књижевност; математика; енглески језик; природне науке; друштвене науке; уметност; физичка култура. Разврставање на физику, хемију, биологију, историју, географију, други страни језик, ликовно, музичко, техничко – оставити за изборне предмете, чији обавезан број треба дефинисати, али избор оставити деци, сходно личним афинитетима.
Деца не треба да буду хард-дискови који складиште сво знање из свих предмета, као што смо то ми били. Па, не припремамо их за квиз у коме ће бриљирати беспотребним знањем, већ за живот. Децу треба научити како да дођу до информација кад и ако им затребају и како да оцене њихов квалитет и поузданост.

Школа не треба да буде машина за разврставање добрих и лоших ђака, као што је то сада и као што је у наше време била. Школа треба да постане институција која ће свој деци гарантовати ОСНОВНО образовање, без обзира на то колико времена и новца њихови родитељи имају на располагању. Поред тога, школа мора и додатно подстицати усавршавање ученика у оним областима које их посебно занимају и привлаче – уместо што пред сву децу поставља неразумне захтеве да бриљирају из свих предмета. Јер, поени, средња школа…

Овакав приступ је једини лек за болест од које нам школство тренутно пати. То је једини начин да школство ухвати корак с 21. веком у коме смо преплављени информацијама и с носталгијом се сећамо некадашњег осећања досаде.
Школство мора да се прилагоди деци, а не деца школству.
У супротном, фрустрирани родитељи ће и даље у школу слати фрустрирану децу да их тамо подучавају фрустрирани наставници.
А ми ћемо се и даље питати: откуд насиље у школама, откуд родитељски притисак на наставнике, откуд феномен поклањања оцена?
Од пропирања на руке – ето откуд.
Аутор: Бранка Стаменковић
Извор: www.dostajebilo.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


13 коментара на "Школство мора да се прилагоди деци, а не деца школству

  1. Mara каже:

    Interesantan tekst, ali uprska ga sa onim “šorc”.

    1. joca каже:

      Da li ce dete postati dobar sportista bez discipline? Ako sva deca imaju crno-beli sorts zasto ne bi i to jedno dete, tako se deca disciplinuju i da znaju da pripadaju odredjenoj grupi. To je problem, roditelji su uvek u pravu a deca bez discipline tj. kad nemora da ima isti sorts i majicu sutra ce doneti odluku da ne mora da bude ni dobar sportista, ni dobar covek, ni gradjanin jer su ga roditelji naucili da “ne mora” bas uvek bela majica i crni sorts…..tj. nije potrebna disciplina detetu… eeee Srbijo medju njivama i sljivama….

      1. Filozof каже:

        Izuzetno glup komentar. Pre svega, ono sto bode oko jeste ‘da znaju da pripadaju grupi’ , u skoli bi trebalo da nas uce bas suprotno. Odbaciti efekat stada i biti neko svestan sebe, svojih zelja i namera, ne biti samo pripadnik odredjene GRUPE.
        Licno ja, nikada nisam nosila onu boju koju profesor zahteva (crno i belo ili crveno i belo) iz razloga sto nikada nisam dobila odgovor na to ZASTO CRNA BOJA?
        Zar cu bolje raditi fizicko u toj boji? Besmislica.
        To bi znacilo da, analogno vasem komentaru, sam postala los covek, gradjanin, a zatim i nedisciplinovana.
        Bas suprotno, idem u gimnaziju, vr. dobar sam ucenik, spremam se da upisem filozfiju. Tako da je ocigledno da sam sve samo nisam nedisciplinovana. Los gradjanin nisam, a o tome da li sam dobar covek ili nisam, nije na meni da sudim. A nije ni na vama koji me ne znate.
        Ali vasa poslednja recenica je zaista odgovarajuca, ne samo nasem drustvu, vec i vasem komentaru.
        Pozdrav!

    2. Lele i QQ каже:

      Izgleda da ni Vi, Maro niste shvatili suštinu ovog teksta.

    3. Sanina каже:

      Uprska ona sve , a ne samo šorc! idi begaj, pa roditelji nemaju,čini mise, nikakvih obaveza prema deci….I tome treba daih uče prosvetni radnici ? Muka mi je od savremene pedagogije i psihologije, zasnovane na kvazi istraživanjima…I ne samo meni, već, verujem i većini prosvetara! ! Dosta, bre, izmišljanja , latimo se posla i jedni i drugi – učimo decu, a ne da ih samo bombardujemo pravima , bez ikakvih obevaza ! deca nam sve manje znaju, stvaramo primitivne i zaglupljene građane…A , valjda, i to, nekome odgovara ?

  2. Jelena каже:

    Kada sam bila đak, učila sam na času, a pomoć roditelja se sasatojala u tome da mi je majka nekoliko puta u nižim razredima proverila domaći rad, a otac mi jednom pomogao da rešim zadatak.
    Tokom školovanja jednom sam otišla na privatni čas( u srednjoj školi).
    Po mom mišljenju, ja ne bih radila domaći svom detetuč samo bih ga , kao moji roditelji mene, učila ODGOVORNOSTI, SAMOSTALNOSTI I POSLEDICAMA NEIZVRŠENOG.
    Radim u školi i svaki đak može na času da nauči, još da uradi domaći i nema problema.
    Problem nastane kad ga roditelji nauče na odlazak na privatne časove i onda to dete mehanički prepisuje sa table, ne trudi se da shvati jer to će na privatnom času.
    Moj brat je bio nešto slabiji đak, ali je imao isti tretman roditelja- znali smo šta se ne sme-imati 1 za kraj, znači NE SME! LEK KOJI SU NAM KAO PREVENCIJU UVEK PREPISIVALI-PRATI NA ČASU, PITAJ KAD TI NEŠTO NIJE JASNO I ZAGREJ STOLICU KOD KUĆE AKO SI NEŠTO PROPUSTIO U ŠKOLI.
    Previše se danas filozofira oko toga i više mi je muka od tih priča.

  3. Aleksandar каже:

    Potpuno se slazem – školstvo je loše, zbog toga su nam deca i takva.
    Sto se tice obrazovanja:
    Opteretili smo ih gomilom izbornih predmeta. Informatika, Slikanje i vajanje, Veronauka, Gradjansko, Šah, izborni sport, dva strana jezika… ne jedan nego dva. Nabacujemo u njih “lopatama” gomile novih znanja koje njihovi premoreni mozgovi ne mogu da obrade. Setite se, mozak najbolje radi kada je odmoran…
    Mi smo u nase vreme isli na sekcije ako su nas zanimale dodatne aktivnosti. Oni koji su isli su bili malobrojni – jedna sekcija 10-20 dece u celoj skoli. To je bilo mesto okupljanja ZAINTERESOVANIH, a ne primoranih… Jer sada niko ne pita decu (ucenike) da li zele ili ne da idu na dodatne aktivnosti, vec samo MORAŠ da izabereš jednu od onih za koju je organizovana nastava u njihovoj školi. Po meni bi trebalo ukinuti obavezno prisustvo izbornim predmetima, jer i ovako nisu izborni, vec nametnuti.
    Sto se tice vaspitanja:
    Nastavnicima ogranicavaju vaspitna sredstva, skola je sada prvenstveno obrazovna institucija, umesto vaspitno-obrazovne, kao u naše vreme, odustalo se od vaspitanja.
    Deca su prepuštena samo porodicama da ih vaspitaju… porodicama koje priznacete, hteli ne hteli, u danasnje vreme ne funkcionišu kao nekada i kako bi trebalo.
    Deca dolaze kući premorena od dugog vremena provedenog u školi, roditelji od dugog vremena provedenog na stresnom poslu (ne bih sad ulazio zbog čega je posao stresan, ali je svima jasno da jeste), i da nemaju energije i volje da se posvete jedni drugima…
    i eto gde smo…

  4. Velimir M каже:

    Tekst je odličan,ali su me razočarali većina komentara.Očito da mnogi nisu shvatili suštinu.Ne slažem se da deca treba da budu uniformisana ( to više podseća na neke grozne primere iz istorije ) mislim da bi svi bili srećniji da deca nose,sa ponosom,majice nekih klubova u kojima treniraju ili sa nekim tekstom koji afirmiše sport.Deca treba ,čak moraju da se razlikuju,a ne uniformišu.Posebno mesto u tekstu je činjenica da deca danas imaju veću dostupnost informaciijama i zato ih ne treba kljukati kao ćurke bezpotrebnim činjenicama,naći će ih oni kad i m zatrebaju.Primer: više godina tražim tekst jedne pesme koja mi se sviđa ,ali je na engleskom,bezuspešno, ( jer pripadam toj zastareloj školi).Neki dan mi ćerka kaže:” Tata našla sam ti onu pesmu,i zapis reči,čak i prevod,Onu što stalno pevušiš”. A nisam nikada ni spomenuo koliko mi to znači,a kamoli tražio od nje.Meni su trebale godine i to bezuspešno.Znači da deca znaju,a neće da znaju ono gradivo i zadatke koji su i meni isto tako dosadni i bezpotrebni,sve radi ocene ! Čini mi se da je danas ocenjivanje u stvari liija manjeg otpora i na neki način bežanje od griže savesti nastavnika.Ne zameite ja sam na Vašoj strani.

    1. Стојадин каже:

      Ботовање постаје занимање.

  5. ivana каже:

    Teks je trebalo objaviti pod naslovo: zbog ovakvih roditelja nam propada skolsto i deca.

  6. Ljubisa каже:

    Zašto crno bela oprema?
    Radi higijene, crna boja apsorbuje druge boje, tako da se na donjem vešu ne mogu odmah primetiti elementi fizičkog napora za vreme časa fizičkog, a bela majca se lakše pere daje naznaku da je potrebna izvesna higijena posle fizičkog napora. To su verovatno u ranijim vremenima veoma dobro uočili pa to i propisali. Svakako sada to ne moramo koristiti, ali je poželjno zbog napred navedenog da donji veš bude tamnije boje.
    Sad o drugom delu.
    Kada su pronašli knjige koje su štampane u serijama pričalo se gotovo je sa skolom svako će sam učiti.
    Kada su pronašli TV i školske programe poricalo se gotovo je sa klasičnom školom sada će svako sam preko TV učiti pa opet opstade škola.
    Pronašli internet, pretraživač GOOGLE, pa ipak treba škola i nastavnik.
    Što znači da je to mnogo dublji razlog zašto škola treba.
    Očigledno je kod učenja jezika. Imate medije (ranije ploče, pa kasete, pa CD, pa FLEŠKU, ipak potreban je nastavnik za veliku većinu, zar ne?)
    Kažu da se čovek u suštini 10 000 godina ništa nije promenio u strukturi fiziškog izgleda i mentalne snage. Možda nešto više zna, ali logika je skoro ista. A čovek je odavnina učio, škole sigurno postoje peko 5 000 godina u ovom ili onom obliku. Zar mislite da se takav sistem treba menjati u svojoj biti sa svakom NOVOTARIJOM?
    I na kraju zaključak “Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu” govori da ovakav pristup ne poznaje suštinu.
    Čovek je društveno biće, samim tim DRUŠTVO zahteva određene veštine i znanja u određenim količinama, a to znaci i diferencijabilnost BROJA osoba koje ce nešto znati i osoba koje ce nesto drugo znati…. To povlači da je DRUŠTVO taj mehanizam koji diktira kakve škole trebamo i koliko će kvaliteta osoba biti i koliki kvantitet osoba treba za određeni posao. Društvo ne sme dozvoliti da svi budu po svaku i želju dece LEKARI ili APOTEKARI. Neko mora biti i PEKAR i MESAR i zato je potebno da društvo pravi ograde i zahteve. Na žalost mi smo to prevideli pa su sada svi odlični i svi genijalci. ZATO nam se i urušava DRUŠTVO.
    Imate hiljade menadžera, a nigde proizvodnje i radnika. Imate hiljade organizatora posla, a nigde neposredne radnike. Zato je koncepcija “Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu” PROMAŠENA KONCEPCIJA koja samo urušava ovo društvo.
    Treba da se istakne “deca treba da se prilagode, kroz obrazovanje, POTREBI DRUŠTVA u kome žive da bi imala pristojnu egzistenciju”.

  7. Стојадин каже:

    Душебрижан текст, сав проткан бригом о деци. Тако сам ганут у овом моменту. Нарочити утисак оставља констатација да је школски систем крив за насиље у школама тако да управо добијам пролив. Није криво распало друштво, распала породица, распали људи, насиље на мас-медијима, него школски систем. Иди бегај.

  8. Стојадин каже:

    Писац текста је хтео нешто ал изгледа није успео. Бољи је и такав систем који текстописац куди, него никакав ко што је сада. Сада је све прсло и пукло и пропало. Кад гледаш ауто који је сав сатрулео и продувао, не причаш о томе како су му седишта мало климава. Та седишта се ослањају на каросерију која је трула. Е исто и ово сад са школством. Деца бре не констатују никог сад, родитељи још стају на њихову страну. Онда та иста деца кад мало одрасту направе тим недотупавим родитељима дар-мар од живота.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама