Čudom se čudimo koliko su nam deca posrnula, koliko su agresivna, a njima se najmanje bavimo

oktobar 15, 2016

U nekom normalnom svetu ne bi se ni pisalo o nasilju. Ali mi ne pišemo o nasilju, mi ga živimo. Nekako smo se već navikli da slušamo o nasilju u porodici i da se cela dva sata čudimo vestima da je muž ubio ženu ili obrnuto. Nasilje nad decom nas, srećom, još uvek ne ostavlja ravnodušnima. Možda je to znak da još ima nade za nas, dok nismo i na to oguglali. Posebno aktuelno zadnjih meseci je školsko nasilje. I možda nikoga ne pogodi dok mu dete ne pođe u neki od kolektiva. Kad krene u vrtić, pa se vrati sa satom na ruci od ujeda drugara, shvatite da ne možete baš uvek da ga zaštitite. Ali kažete sebi da mora da se kali. Ipak kad krenu u školu, očekujete da se ozbiljna institucija bavi svojom decom, svojim poslom. Onda se razočarate jer shvatite da je škola samo još jedna od institucija u Srbiji gde vlada zakon jačeg.
nasilje-u-školama
Nedavno se u Beogradu desio neverovatan pokušaj školskog nasilja. Neverovatan, jer nasilnik ima samo 8 godina. Dok je pokušavao da drugara ubode makazama u glavu, isprečila se učiteljica i tom prilikom dobila posekotinu. Na stranu sad njena povreda, koja je isto pokazatelj kolektivnog posrnuća, jer oslikava nemoć nastavnog osoblja da spreči decu da im naude, ali zamislite tog dečaka za 10 godina. Ja ne smem.

Pročitajte i Aleksin zakon: Kazne za roditelje, ukidanje licenci …

Druga deca koja su to gledala naravno da su preživela traumu, koja će mnogima pokvariti lepe misli o vremenu provedenom u školi. Eto posla za školskog psihologa, koji će pokušati da sanira posledice, umesto da ih je neko sprečio. O svim dešavanjima direktorka beogradske škole nije želela da daje izjave, jer kako je navela, tako je bolje za dečaka. Ako ga dovoljno poznaje da bi znala šta je dobro za njega, zar nije trebala da bude upoznata sa mogućom agresijom?
Ono što je zanimljivo je da niko ne pominje dečaka koji je umalo bio teško povređen, njegov strah i osećanja. Ne mogu, a da se odmah ne setim dečaka Alekse Jankovića i njegovog samoubistva zbog vršnjačkog nasilja nad njim, koje je predugo trajalo. Ne mogu ni da se ne setim njegove majke koja se i dalje lavovski bori da se usvoji Aleksin zakon o vršnjačkom nasilju. Aleksin zakon predvidja mogućnost da nasilnik bude suspendovan iz škole do 30 dana, a da mu se u međuvremenu pruži stručna pomoć, kao i oduzimanje licence i otkaz za nastavnike i stručna lica koja ne prepoznaju nasilje u školi.

Pročitajte i Za vršnjačko nasilje krivi su roditelji – predatori

I naravno da se upravo zbog toga i odugovlači sa usvajanjem, jer bi u tom slučaju neko zaista morao da odgovara. A mi na to nismo navikli, to je isključivo odlika civilizovanog društva. Da li je Aleksin zakon rešenje i za nedovoljno angažovanje nastavnika ali i za roditeljski nemar? Da li će se roditelji vise baviti svojom decom ako im država zakonom ulije strah da njihovi mezimci neće ići u školu 30 dana već će tada morati da se bave i oni sami i psiholozi. A šta će tek komšiluk da kaže…

Pročitajte i Rešenje problema vršnjačkog nasilja moguće jedino uz stalnu …

Niko ne kaže šta izazove u jednom osmogodišnjaku bes da može da pokuša da ubije vršnjaka. Koje traume to dete u kući preživljava i da li će i kod njih pokucati Centar za socijalni rad i konačno početi da radi svoj posao?
Čudom se čudimo koliko su nam deca posrnula, koliko su agresivna, a njima se najmanje bavimo i najmanje njima posvetimo pažnju. Nemamo kad od previše posla, vibera, mesendžera, da bismo održali kontakt sa prijateljima u ovo ludo vreme. A jureći, izgubimo kontakt sa svojim detetom. Kod agresivne dece, najčešće se pokaže da to urade majke, trčeći trku koja je unapred izgubljena, da budu bolje od mnogih, umesto da trče za svojom decom.
“Dužnost je roditelja da ne smatraju decu svoju za isključivu svojinu svoju, no da ih odgajaju malo za sebe, a dosta za društvo. Majka priroda naučila je dovoljno svako dete sebičnosti, majka Srpkinja nema tome što da doda no ima oduzeti”, reče vladika Nikolaj Velimirović
Roditelji, čuvajte decu – od druge dece i od njih samih.
 
Izvor: beograd.news

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Čudom se čudimo koliko su nam deca posrnula, koliko su agresivna, a njima se najmanje bavimo

  1. Učiteljica kaže:

    Dosta mi je već da za sve što se desi budem kriva. Gde je tu krivica roditelja koji su vaspitali, tj. nisu vaspitali svoju decu. Slažem se da prosvetni radnik treba da primeti da se nešto dešava sa detetom u odeljenju, ali, možda grubo zvuči kako to da majka Alekse Jankovića nije primetila da se nešto dešave sa njenim detetom. U stvari ne nešto, već svašta. U odeljenju imam 30 ulčenika, 23 divne dece i sedmoro koji mi kidaju živce svakodnevno. Prosto ponekad i kad hoćeš, ne možeš sve da vidiš. Za današnje vreme, kada u odeljenju imaš toliko nevaspitane dece i duplo više nevaspitanih roditelja ( pošto su deca u 99% slučajeva ogledalo svojih roditelja) ovo je preveliki broj đaka. Svakoga dana borba. Osećam se često kao Don Kihot. Nikakav mehanizam ne postoji koji bi suzbio nasilje uopšte. Svi imaju prava, svi sem nas prosvetara. Mi smo uvek krivi. E pa ja neću da sam jedina kriva u celoj priči. Prvo su odgovorni i krivi roditelji za ponašanje svoje dece, pa onda svi ostali. A ako će Aleksin zakon doneti samo zbog toga da bi odgovarali prosvetni radnici, onda ne moraju ni da ga donesu. Nasilje prepoznajem, ali ne postoje mehanizmi za njegovo rešavanje.

  2. Gricko kaže:

    Narodski rečeno “hvala bogu” da imam sina (17 mu je godina sad) fino, vaspitano,pametno i “normalno” dete (jedno od troje koje željeno imam) s obzirom na situaciju koju smo preživeli.
    Kada je nakon jaslica prešao u vrtić moj sin je imao dve vaspitačice koje su mi delovale ok kao i bilo koje druge. Od sebe sam davala sve u životu da vaspitam dete da bude ispravan i nikada nije bilo nikavih problema. Često sam brinula i raspitivala se za moje dete i nikada, ali baš nikada nisam dobijala nikave negativne povratne rekacije od vaspitača da bih eventualno znala na čemu da poradim ako je potrebno. Nije mi padalo na pamet da u vrtiću može neko skoro svakodnevno da zlostavlja moje dete (vaspitač) i uvek sam samo dobijala odgovor da je “nestašan kao i bilo koje drugo dete u vrtiću, ništa više”. Nisam ni pomišljala da je moje dete tri godine zbog dečjih nestašluka neko “vukao za zulufe, lupao ćuške ili šamare i terao u ćošak” možda svaki drugi dan.
    Nisam shvatala ozbiljno svoje dete kada mi je ponekad znao ispričati i mislila da možda preteruje, da nije baš tako, da možda ima “bujnu maštu” kada mu se ne ide u vrtić. Veoma oprezno sam “isprovocirala” i drugara iz njegove grupe (plašeći se da možda i to dete ne izmišlja iz drugarstva prema mom sinu) i pitala, da li je tačno da (ta ?) mom detetu radi pomenute stvari i kada mi je doslovce opisao iste navedene torture, htela sam “da umrem”. Prva je bila moja griža savesti jer nisam verovala mom detetu (uvek sam mislila da se tako nešto događa negde drugde), zatim je nastupio ogroman bes i sreća da je bio petak pred vikend pa sam samo našla dežurnu vaspitačicu kojoj sam sve ispričala i naložila da prosledi poruku dotičnoj…..”Ohladila” sam se do ponedljka, razmislila i ponadala da je poruka stigla gde treba. Nadala sam se da će opomena imati učinka i tri dana kasnije odlazim u vrtić po sina i na putu kući razgovaramo kakav mu je bio dan u vrtiću i oanko u šali ga pitam je li dobio “neki šamarčić” toga dana. Moj sin kao iz topa reče: Jesam. Ja se “zaledim” i smireno pitam šta se dogodilo i kada mi je ispričao (njih pet dečaka se poigralo na tada već 30 sttepeni Celzijusa u toaletu i prskali su se vodom, moj bože…) okrenula sam se “na peti” i kao furija uletela u dvorište vrtića. Nisam ni stigla do mesta gde su sedeli vaspitači već je dotična odmah prišla da pita “šta nije u redu?”(verovatno sam tako i izgledala) Ja lagano ispričam sve i ona momentalno optuži moje dete da laže. Moj sin krene da viče i da priča do detalja šta se dogodilo i kada sam joj rekla da imam istu potvrdu od još jednog deteta koje mi je bez prisustva mog sina reklo istu stvar, zanemela je i više nije imala šta da kaže. Na kraju sam joj dala još jednu šansu “zapretivši” da se to više ne sme dogovditi ako jojje stalo do posla u nastavku i još nekoliko godina rada do penzije. Najinteresantnije je od svega što je moje treće dete dospelo kod te vaspitačice u grupu odmah seldeće godine i to mi je baš bilo drago jer sam želela sagledati kako će se u nastavku ponašati (sve je bilo čak preterano divno, da mi se u nekim situacijama i povraćalo od preterane ljubaznosti). Zato – ko nam vaspita decu i dobri su. Pišimo malo i o tome….

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama