“Да имам неку моћ да утичем на законе и правилнике, укинула бих општи успех ђака. Јер је он, углавном, лаж”

Текст објављен на порталу Зелена учионица https://zelenaucionica.com/nije-fer-da-svakoga-ko-u-skolu-kroci-saceka-laz-u-nasim-skolama-se-uci-sve-osim-zivota/ подељен је у рекордном броју – преко 17 хиљада пута за тек неколико дана. Чак су га и други портали преузели, додавши бомбастичне наслове са много измишљених детаља, па смо стигли до тога да је ауторка (тј. ја) наставница (иако то нисам одавно), на неким порталима чак наставница школе „Владислав Рибникар“, да је текст заправо моје „отворено писмо“ и да сам свима „запушила уста“.

Међутим, оно што чуди више од извртања истине јесте чињеница да, и поред свих напомена и појашњења у самом тексту, постоји одређени број читалаца који у њему виде осуду најбољих ђака, такозваних „вуковаца“, као и генерализацију по којој су сви одлични ђаци потенцијалне убице, а сви они са слабијим оценама дивни људи.

Свако објашњење „шта је писац хтео да каже“ смањује вредност самог текста, али с обзиром на врло осетљив моменат и језиву ситуацију у којој смо се сви нашли, покушаћу…

Диплома „Вук Караџић“

Одмах да напоменем да сам и ја током школовања била „вуковац“, а много година касније и моја ћерка је добила исту диплому. Дакле, идеја да генерализујем било шта, а камоли „вуковце“ као негативце, више је него бесмислена. Но, да видимо шта кажу прописи.

Чланом 5 Правилника о дипломама за изузетан успех у основном образовању и васпитању се предвиђа да се диплома „Вук Караџић“ додељује ученику који је током школовања имао све петице, примерно владање и најмање једну диплому „Доситеј Обрадовић“, што је освојена прва, друга или трећа награда на такмичењима и смотрама предвиђеним календаром. Било кад у току школовања. Из било ког обавезног предмета. То није много тешко.

Ако објективно размислимо о „свим петицама“, а затим о чињеници да обично имамо по неколико „вуковаца“ по одељењу, схватићемо да је идеја Вукове дипломе изгубила смисао.

Бити одличан из свих предмета значи бити једнако изузетан у математици као у ликовном, у историји као у физичком, у хемији и српском као у музичком. На пример, у осмом разреду деца имају 14 предмета. Ако у сваком одељењу имамо неколико њих који су из свих 14 ванредно добри, чудо је да смо на ПИСА тестовима међу најслабијима и да се, уместо финског модела, не истиче наш као најбољи.

Такву врсту генијалности у генерацији може имати највише једно до двоје деце у граду величине Београда. Ето, да појасним – да, и моја вукова диплома и она коју је добила моја ћерка су делом поклоњене, а самим тим и бесмислене.

Нажалост, у друштву влада став да дете које је добро из математике и физике не треба да се строго оцени из техничког или из физичког. „Па шта ако не уме да трчи?“ За то у српском језику постоји реч – лаж. Лажемо да је добро из свега јер много добро зна математику. Да су оцене описне, то би значило да наставник треба својом руком да напише да ученик одлично ради нешто што уопште не зна или не уме.

Поред тога, сви смо више него свесни утицаја родитеља на оцене детета, притисака које наставници трпе и под којим попуштају и закључују више оцене него што ученик заслужује. Ми који смо макар некад радили у школи знамо да, након свега тога, долазе договори међу наставницима везани за децу којој фали баш та једна петица за успех)


и на самом крају седнице где се финално „натежу“ оцене, како би неко дете било одлично, врло добро или имало све петице. Некада се на наставничком већу поклони и по неколико оцена (и то се зове „помоћ“ добром детету или „излажење у сусрет“). Немојте само рећи да то није истина и да нисте знали.

Да имам неку моћ да утичем на измене закона и правилника, укинула бих општи успех (јер ту долази до највећег поклањања тј. највећих лажи), а последично и диплому „Вук Караџић“, јер срљајући ка том циљу – добијању дипломе – и родитељи и деца, а на крају и наставници, губе компас и обесмишљавају идеју истицања најбољих ученика.

Ученик генерације

Поменути правилник веома мало обрађује питање ученика генерације, тек у једној реченици Члана 1 у којој се каже да се општим актом школе одређују услови за избор ученика генерације.
За неупућене треба поменути да ова диплома, осим чињенице да је у целој генерацији изабрано само једно дете које је заслужује, нема никакав конкретан значај – не додаје поене на упису средње школе, не даје никакве привилегије, евентуално неке локалне скупштине доделе поклоне својим ђацима генерације и то је то. И да, може лепо да се фотографише и окачи на фејсбук или инстаграм налог родитеља.

Ипак, јуриш на ту титулу је озбиљан. И наставницима је стало да баш из њиховог одељења буде одабран тај ученик, а родитељи често доводе адвокате и обарају конкурс. Нисте знали? Да, да, има и тога. Иако та диплома не значи много.

Али чињеница да је Правилник дозволио школама да саме одреде услове за избор, учинила је да ти услови буду различити. Има неколико светлих примера, школа које су се потрудиле да истакну заиста најбоље излазећи из оквира петица и медаља, као и много оних других који су одабрали једноставну процедуру за избор која почиње од одликаша. Код велике већине је баш диплома „Вук Караџић“ предуслов. Та, тако обесмишљена и поклоњена диплома.

А чак и да није тако обесмишљена, ученике са свим петицама смо већ наградили Вуковим дипломама. Зашто искључиво међу њима бирати опет најбољег? Зашто су оцене опет предуслов (или у најбољем случају услов) за ученика генерације?

Да не помињемо неуједначене критеријуме и у оквиру једне школе, међу наставницима, а камоли међу школама… Хајде да размислимо о деци која би заиста могла бити узор наредним генерацијама, чија фотографија би с правом била постављена у ходницима школе и билбордима.

На пример, врхунски спортисти, који најчешће немају одличне оцене јер тренирају и не стижу да уче.

Или, дете које пише песме, организује хуманитарне акције, има рок групу, које је изузетан друг… али нема све одличне оцене.

Један Ђоковић, један Јокић, Стефан Миленковић, Погорелић, Немања Радуловић…. они никад не би ушли у избор, а нису ли они баш ти на које наредне генерације треба да се угледају?

Још једном – постоје школе које бодују и разне ваннаставне активности, али мање или више, све се сведе на одличне ученике који су се такмичили, наравно – под именом школе (разна такмичења на која деца иду независно, конкурси за дечији роман, идејна решења итд. најчешће се не узимају у обзир). И још једном – ученици са свим петицама (како год да су те оцене стекли) су већ награђени. Можемо ли истаћи и неке друге вредности?

И стога – као што сам у поменутом тексту навела – да, К.К. је могао бити кандидат за ђака генерације, али А. није – он нема петице. И да, стојим иза тога да се више истичу лажне петице него хуманост, да су ретке школе које иду изван оквира и у којима ученик генерације не мора бити вуковац.

Дакле, као што наставница из текста, која је сачувала ко зна колико живота, неће бити истакнута као узор, тако нећемо више чути ни за А. ни за децу која су поступила као А, ако немају петице. Дакле да – у нашим школама се учи све осим живота.

Аутор: Маја Бугарчић