Да ли је дискриминација жену назвати професором?

октобар 8, 2017

Нацрт Закона о родној равноправност отворио болно питање. Граматички мушки род никако не дискриминише жене

Фото Новости


 
Дa ли би лежећа полицајка била родно равноправнији назив? Испуњавамо ли друштвене норме ако жене називамо ватрогаскињама, логопеткињама, возачицама, уролошкињама или ловкињама? Треба ли, раме уз раме са “Марко и Ана су дошли”, увести и “Марко и Ана су дошле” или измислити неки нови глаголски облик?
Све ово су питања која је пред лингвисте “бацио” Нацрт закона о родној равноправности. Он инсистира на родно осетљивој употреби језика, а због несугласица међу министарствима и даље чека сагласност Владе Србије и улазак у скупштинску процедуру. Сличне обавезе у поштовању полних разлика, када је реч о титулама и занимањима, усвојене су и важећим законом из 2009. године, што је изнедрило боркиње и психолошкиње, али језик се и даље опире већини неологизама, изведених да би се поштовала родна различитост у изражавању.
Лингвисти објашњавају да граматички род нема полно обележје, те да није реч о дискриминацији жена ако се називају професорима или војницима. У неким језицима, попут енглеског, постоји чак тенденција да се избегавају женски облици (глумац/глумица), управо да не би било доскриминације. Kористи се мушки облик, који се сматра неутралним.
Проф. др Божо Ћорић са Филолошког факултета Универзитета у Београду сматра да језичка питања не треба стављати у оквире државних закона. Објашњава да су граматички и природи род повезани само у одређеној мери.
– За језичке стручњаке проблем практично не постоји, будући да су називи типа доцент, стручњак, граматичар, уредник или спикер неутрални у погледу пола и не могу, као такви, бити потврда језичке дискриминације. Они имплицирају и женско и мушко у исто време – објашњава проф. Ћорић, и додаје да у језичком систему постоје многе категорије у којима се граматички род не понаша у складу са жељама заговорника родне равноправности.

Бабац и течица

Поједини жаргонски изрази за занимања постоје само у женском роду, јер су их некада традиционално обављале само жене. Такав је случај са бабицама и теткицама. Kако данас има и мушких бабица, али и теткица, поставља се питање треба ли и они да добију називе који би задовољили равноправност полова и да ли бисмо их у том случају звали – дедица/бабац или течица?
Наш саговорник објашњава да српски језик има релативно богате могућности за прављење полно одређених назива за занимања и звања, а то потврђују примери од најстаријих времена, попут бог-богиња. Објашњава да су, језички гледано, изрази попут боркиња и стручњакиња сасвим исправни, а да ли ће добити широку примену у пракси зависи од корисника језика.
Став проф. др Предрага Пипера, дописног члана САНУ, јесте да језичке промене треба пратити и објашњавати, а не треба их измишљати. Језик сам ствара речи које су му потребне, те ће се, сматра он, број именица женског рода за занимања и звања постепено повећавати.
– Kада би за сваку именицу мушког рода за занимање и функцију морала постојати именица женског рода, то би значило да се у српски језик уводи нова граматичка категорија пола, односно родне припадности – сматра угледни филолог. – Могло би се отворити питање да ли ће у тексту прво писати именице мушког или женског рода или ће се њихов редослед ротирати тако да ниједан пол не буде запостављен. Питање би било и који бисмо граматички облик именице користили када не желимо да истичемо пол особе о којој је реч, ако облик мушког рода не би више био подобан за неутралну употребу.
 
Термини потребни за прецизније изражавање стварају се спонтано, а тек потом улазе у речнике. То што их тамо још нема не значи да су неправилни. Тако је и са женским облицима назива занимања. Многи облици настајали су и одлазили у историју заједно са појавама које су обележавали.
Академик Миро Вуксановић, говорећи о родној равноправности у језику, указује на друге проблеме, које означава знатно већим од тога да ли ће именице мушког рода добити женске “парњаке”:
– Ако је на високом месту одлучено и у некакво поглавље унесено да сваки Србин мора да се зове Српкиња, сигурно ће тако да буде. Лако ћемо то питање и отворити и затворити. Ионако смо у општем метежу истих и различитих полова. Настала је трка ко ће пре да постане – оно што се иште. Све је мање Срба који имају знак храбрости из познате изреке. Kао да смо омекшали у свему. Дакле, ако жене хоће да све именице мушког рода добију женске облике, посао им је сувишан. То се већ догодило.
Зато би требало, сматра академик Вуксановић, основати неколико покрета за заштиту мушкости, јер је мушкост отишла међу најмлитавије речи у српском језику:
– То се види по знатно мањим бројевима на пописима становништва и по броју основних школа које се затварају. И требало би истовремено основати велики покрет за заштиту жена које рађају децу, јер су жене које рађају непознате именице женског рода заштићене толико да хоће да озаконе и кажњавање коцем и новцем. Док се будемо погађали како ћемо од мушког назива силом и милом да створимо женски назив, нећемо ни приметити да то неће имати ко да користи. Наш проблем је ишчезавање, а не питање да ли ће кукурек бити и кукурека.
 
Ивана Мићевић
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама