Дечија права у учионици и да ли смо актери суноврата друштва?

април 5, 2017

 
Сећам се кад сам била дете, разговора између људи година мојих родитеља, који су сада сви махом баке и деке, како су били кажњавани за недисциплину у школи. Kо још није чуо за прутић по прстима? Kо би могао да слути да ће убрзо након “тога” да дође до суноврата друштва, у потпуно другом правцу?

Тада ми је то изгледало страшно и чинило ми се као терор најмлађих. Тако ми изгледа и данас, поготово што је у међувремену доказано да се у длановима налази велики број нервних завршетака, да свака и најмања повреда доводи до оштећења истих.
Дубоко верујем да су деца интелигентнија од одраслих, неоптерећених и неистрошених менталних капацитета, предодређена да уче и граде моделе понашања, па самим тим ваљда и довољно свесна да им се може објаснити без ударања по рукама, градећи ауторитет уливањем страха од бола.
Терор, и даље тврдим.
Но, само пола века касније имамо армију дрске балавурдије која не преза ни од каквог ауторитета.
Kако је дошло до те огромне трансформације система образовања, друштвених вредности и начина обликовања најмлађих? Ако се раније прутићем градио ауторитет, како онда данас трпимо често потпуни изостанак поштовања према одраслима, учитељима, наставницима, родитељима?
И долазим до логичног закључка – давањем деци њихових, дечијих права.
Свако људско биће би требало да има права, па самим тим и деца. Тако тврди Универзална декларација о људским правима и њен садржај је потпуно у реду. Проблем је у томе што давањем многих права деци долази до искључења права одраслих и ауторитета који су неопходни за правилно формирање најмлађих нараштаја.
Услед великог заговарања дечијих права остадоше родитељи и наставници без својих елементарних права. О тим правима се чак и не говори, нити их ико формулише, већ се само прети последицама услед одабира одређених васпитних модела.
Питам се ко су креатори савремених теорија који заговарају васпитање деце само разговором, уз обавезно смирен тон, и изостанак сваког типа казне. И, када се већ тако здушно залажу за такав тип васпитања, зашто нам не понуде примере добре праксе. Ја их нисам приметила.
Јер, са двогодишњим дететом које поступа по инстинкту није могуће разговарати као са одраслим човеком, али ако му ускратите неко задовољство, онда ће успети да изгради однос узрок-последица.
Исто је и са ђацима. Ако добију лошу оцену јер их наставник прозове да одговарају за оцену услед ремећења дисциплине на часу или буду избачени уз неоправдани, а као последица тога буду санкционисани и код куће, шанса је да нешто и науче из свог понашања. Сарадња наставника и родитеља имплицира извеснији исход у креирању здраве личности детета.
Било би лепо када би се заговорници дечијих права запитали да ли ускраћивањем права родитељима и туторима идемо у потпуну непослушност и анархију већ увелико морално посрнулог друштва и ко ће на крају да претрпи највећи терор…
 
Лана Ристић
Извор: pasarella.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Дечија права у учионици и да ли смо актери суноврата друштва?

  1. Љубивоје Ршумовић каже:

    Драга Лана,
    наравно да су дечја права произашла директно из универзалних људских права. Мало сте обрнули објектив, па се овога пута не бавите тиме, већ се бавите нечим што је у домену домаћег васпитања. Јасно вам је да се личност човека формира до треће године (др Јеротић), да се деца најбоље васпитавају личним примером (Џон Лок, М. Монтесори), (а могао бих навести и имена мојих родитеља!), па ми се чини да више не смемо толерисати “суботу буботу” (Вук Караџић), нити “шаком по гузи! (Зоран Миливојевић), нити “прутић” (рецидив прошлости), него се вратити на одговорну, стратешку тему, коју бих могао формулисати као БРИГА О ПОРОДИЦИ. Ми родитељи смо аматери, понашамо се углавном нагонски у том најважнијем сегменту живота, дечјег живота и живота породице, па последично и живота нација. Kако родитеље васпитати? Хајде да о томе попричамо. Чули смо мишљење Уроша Петровића, али да чујемо мишљење и других паметних људи, као рецимо Војина Ћетковића, који каже “Породица нам је последња нада!”

    1. Михаило Алић каже:

      На интернету свако може да се потпише као Љубивоје Ршумовић, требало би упозорити човека да неко уместо њега даје овакве фрапантене изјаве којима се у недавној анкети Прве ТВ противи чак 90% гледалаца.

  2. Natasa каже:

    “Porodica nam je poslednja nada” zvuci vec kao ofucana floskula u vremenima kad je sve vise razorenih prodica, dvostrukih arsina, slabe doslednosti, dominacije roditeljske politike “linije manjeg otpra” i pravdanja novim psihologijama. Na sceni je stalni presing i presija “ili-ili”, slabo ko se zalaze za promociju spontanosti i roditeljskog zdravog razuma i instikta, balans i politiku “i-i”. A kad nestane spontanost, onda dobijemo ili licemerje ili nasilje …dve krajnosti… odnosno to “ili-ili”.

  3. B каже:

    Od kako su u školama zavladali “demokratija”, “prava” i PEPSI imamo to što imamo, haos. Lančana reakcija je u toku i ne nazire joj se završetak, a šta će biti na kraju tog raspada sistema vrednosti, videće oni koji to dožive. Možemo samo da naslućujemo. I današnji i jučerašnji i prekjučerašnji roditelji su bili deca, a današnja deca će, nadam se, većina biti roditelji, i njihove dece deca takođe. Ne mora da znači da će kraj biti crn, možda se desi potpuno suprotno. Silnu negativnost, licemerje, populizam, potrošački mentalitet i materijalizam, porodica često nije u stanju da izdrži već mu se prepušta i priklanja, “jer tako svi rade”. Zar nemamo “Pokondirenu tikvu” i druga dela. Jedna smo od najpovodljivijih populacija koja izgleda uživa u samoponižavanju. Zato je domaće vaspitanje praktično nestalo. Postoji još samo ono “urođeno”, odnosno ono koje bi postojalo u ma kakvim uslovima. Takvi danas najviše trpe okruženi buljukom trendista, materijalista, karijerista, “ambicioznih”, licemera i još ko zna koliko različitih kategorija. Andrić je lepo dao definiciju ovakvog stadijuma društva.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама