Децу смо упропастили. Шта даље?

новембар 5, 2017

Аутор: Љубинка Боба Недић

У само два дана доживела сам два шока, као човек, родитељ, просветни радник.

ШОК ПРВИ
 На једној групи просветних радника на Фејсбуку, наишла сам на објаву колегинице која објашњава да ће против ње бити покренут поступак јер је ученици дала јединицу. Два пута је прозвала да одговара, ученица је оба пута одговорила са “не знам”, и колегиница је уписала јединицу у дневник. По мишљењу психолога школе није смела то да уради, јер се на основу одговора “не знам” не може проценити степен савладаности градива. Узгред, да је ученица остала неоцењена, наставница би морала да пише изјаву о томе зашто није оценила ђака.
ШОК ДРУГИ
Затим сам угледала фотографију објављену на Инстаграму, направљену мобилним телефоном на једном часу у једној основној школи у Обреновцу. На фотографији наставница и ученица стоје испред табле, окренуте леђима. Наставница пише по табли, док ученица у руци држи креду у висини задњице наставнице. Ђак који је фотографију направио и поставио, написао је коментар: “Набићу јој креду у чмар”. Не знам да ли је у питању ученик или ученица, али би требало да је дете у питању.
Докле ћемо да упропашћавамо децу, и ви родитељи, и ми просветни радници?
Шта мислите да постижете тим тетошењем, налажењем оправдања и изговора за сваки нерад, френетичним аплаузима за и најмањи уложени труд?
Добили смо генерације које не могу ни да прочитају целу песму коју су њихови родитељи без по муке учили целу напамет. Добили смо генерације које не смеш да питаш три лекције јер је то превелики напор за њих, већ лекцију по лекцију. Ако лењивац не пипне књигу и добије јединицу, наставник мора да му пише посебан план по коме ће учити (ваљда по реченицу недељно). Више није довољна добра стара допунска настава на којој ће се додатно појаснити градиво, већ су потребни листови и листови папира са посебним плановима, прилагођеним не деци са проблемима у учењу, него деци коју мрзи да код куће отворе књигу. Наставник који да јединицу је малтене насилник.
ПРИМЕР ИЗ ПРАКСЕ
Прошле недеље су два одељења првог разреда, и то одељења са сјајним бодовима при упису, код мене радила тест. Исто градиво, иста предавања, идентична структура теста са минималним изменама у самим примерима, али примери исте тежине. За тест и градиво које ће бити на тесту знали су две недеље унапред. Бар недељу дана раније су тачно знали како ће тест изгледати. Постојао је одвојени задатак за двојку, осмишљен тако да када бисте некога са улице позвали и објаснили му шта треба да научи, после два сата рада добио би двојку и ако никада није учио енглески. Ученици су знали да ће постојати такав задатак и знали су тачно шта треба да науче за двојку.
У једном одељењу није било ниједне јединице. У другом, од 32 ђака – 13 јединица. Када сам их питала зашто је тако, да ли постоји нешто што ја могу да учиним, да променим нешто у свом начину рада, да усвојим методе неког наставника из њихових основних школа које су се показале као успешне – одговорили су ми да нису учили. Напомињем и да своје ђаке редовно учим техникама учења, и дајем им практичне савете о томе како најбоље и најлакше да савладају градиво.
Наравно, сви су упућени на допунску наставу и наравно бар половина неће на њу доћи.
Срећа је да у мојој школи ради нормалан педагог, који не мисли да против наставника треба покренути поступак ако да јединицу.
Што се тиче другог случаја који сам навела, да је овде ишта нормално, ђак који је поставио фотографију и коментар био би искључен из школе, а родитељи упућени у Центар за социјални рад, да се мало испитају разлози васпитне запуштености и занемарености детета. Узгред, тај уличарски речник који основци тако лако усвајају, свакодневно живи у Паровима и Задрузи, код медијских миљеника ове власти, Марића и Митровића. Овлашћена агенција на то не реагује, нико не види да ту има неких проблема.
Дечији несташлуци одавно нису дечији.
Деца су нам насилна, неваспитана, не знају за ред, поштеђена су свих обавеза и одговорности, презаштићена су.
ГЛОБАЛНИ ТРЕНД
Док свет унајвеће расправља о тим “генерацијама пахуља”, о “миленијалцима” са којима послодавци већ не знају како да изађу на крај, код нас стручна јавност о свему овоме ћути. Просветне власти упорно доносе прописе који штите најлошије и стварају охрабрујући амбијент за неодговорност, а наставник који се томе не повинује може лакше него икада да изгуби лиценцу за рад у образовању. Родитељи, с друге стране, сада већ сасвим добро знају да једна написана жалба или молба школској управи, све решава, пошто никада ниједна није решена негативно по ђака. Амерички универзитетски професори су зачуђени над појавом да родитељи студената долазе да се расправљају са другим студентима ако им попреко погледају децу. Сведоци су и појаве да студенти, када им се да неки задатак, уместо да трче у библиотеку, зову родитеље и објашњавају им шта треба да раде. Значи, ради се о светском тренду. Прецизније, о тренду који влада у Северној Америци и Европи, али без скандинавских земаља. У Русији, Кини и Индији тога нема. Ипак, важно је напоменути да стручна јавност у овим западним земљама о томе говори и расправља, анализира проблем и тражи решење. За то време, ми смо блажено несвесни постојања проблема, ако се изузме гунђање у браду по зборницама.
Одржавају се скупови о дигитализацији, уводе се електронски дневници, маше се дуалним образовањем као невиђеном цивилизацијском тековином.
Само цивилизованости нигде нема.
Децу смо успешно упропастили и ћутимо о томе.
Шта даље?
Да ли ће некоме пасти на памет да отвори широку научну и стручну расправу о овом све наглашенијем проблему? Да ли ће напокон неки министар образовања уместо менаџерисања имати визију о томе шта нам је заиста потребно, без обазирања на жеље иностраних финансијера?
Хоћемо ли почети озбиљно да се бавимо стварањем људи од деце?
Није да не знам одговоре на ова питања, али ме то не ослобађа одговорности да питања поставим гласно.

Аутор:Љубинка Боба Недић

Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


6 коментара на "Децу смо упропастили. Шта даље?

  1. Gricko каже:

    Nisu, TVRDIM, nisu sva deca upropašćena na svu sreću. NEKA deca su upropašćena onoliko koliko smo im omogućili da to budu, pogrešnim roditeljstvom, školskim zakonima i fleksibilnim pristupima (radi zaštite dečjih prava) što su deca sasvim očekivano pogrešno razumela. Zato se sporadično dešava ono što se dešava. I ja se pitam: i šta sad?

    1. Alma каже:

      Neka deca koja su upropascena, a koja su (za sad) manjina, ipak imaju vise prava i vise se tetose od dobre dece, nazalost. Imala sam izuzetno agresivno dete na casu sa kojim nisam uspela da izadjem sama na kraj, bila sam pripravnik, tek krocila u skolu, svesna da detetu ako zapretim ili ga, ne daj Boze, pipnem- odoh ja na sud. Pozvala sam pedgagoga da mi pomogne dok situacija nije eskalirala. Zena je dosla. Takvu snishodljivost, uvlacenje, diplomatiju i paznju ja u zivotu nisam videla! To je, u najmanju ruku, zasluzilo najbolje, a ne najgore dete tog odeljenja! Doticni decak ne samo da je dobio paznju, zagrljaje, poljupce, vec i cokoladicu “jer je dobar i mio” kako se tada nas pedagog izrazio. I sve to na ocigled dece koja JESU dobra, a koja paznju i cokoladicu ne zavredjuju, izgleda, jer nisu ucinila nista lose. I sad ja Vas pitam, kad su oci 25-oro dobre dece, pedagoga i nastavnika uprte u jedno dete koje pravi probleme, i kad se to dete NAGRADJUJE da bi prestalo sa agresivnim ponasanjem, sta mislite onda, kakvu poruku izvlace ostala deca- budi sto gori eda bi svi igrali oko tebe, mozda i cokoladicu dobijes! Elem, ja vise ne radim u skoli, ali taj incident nikad necu zaboraviti. Poenta je da takve dece uopste ne mora da ima mnogo da bi se stvari pogorsale.

      1. Avangard каже:

        BRAVO!!! Retki ste koji vide gde je problem!!! Moje dete je dobilo batine, pedagog je strucno objasnio da je bilo u pitanju “koskanje”!!! Nije problem u roditeljima, problem je u SKOLI!!!

        1. Alma каже:

          Niste me bas dobro razumeli, nisam rekla da roditelji nisu krivi, i da je skola kriva, krivi su svi podjednako. Dete o kome pricam jeste dete iz problematicne porodice (dakle, jesu krivi roditelji), a kome se pedagog i direktor ulaguju jer je, zaboga, ugled skole u pitanju (dakle, kriva je i skola). I to necete sresti samo ovde, toga ima svugde! Kada sam svojevremeno ukazala na nevaspitanje i ociglednu zapustenost jednom drugom prilikom, sto me izvelo iz takta, dobila sam “preko nosa” od gospodje pedagoga, pa sam bila pozvana na razgovor kod direktora gde mi se preporucuje (sad prepricavam, da ne duzim) da ne talasam, da se ulagujem, smeskam i pravim se da je sve u redu. Meni je to, kao mladom prosvetnom radniku od 20 i kusur godina, naredjeno, pa vi sad cik tu nesto menjajte.

  2. Ana Pek каже:

    Poštovane kolege ! Čitate i zdražavate se a šta ste uradili da se stanje popravi? Zapitajmo se koliko smo svi pojedinačno krivi za ovu situaciju. Ne kažem za one koji odobravaju i nalaze opravdanja za dečije neprimerno ponašanje nego za one koji ćute. Živimo u okruženju gde nije sramota biti neradnik ali si ti nekolegijalan ako kažeš kolegi da nije u redu da opravdava neprimerno ponašanje nekog deteta.
    Moj primer: Jedan učenik arlauče na drugog učenika u učionici na času – ja smirim situaciju i kažem učeniku da se izvini drugu i meni jer ometa čas. On naravno neće i ja ga pošaljem kod pedagoga. Razredni starešina sa učenikom odlazi kod direktora da se žali na moje ponašanje. Toj koleginici sam rekla da bi bilo u redu da je prvo samnom popričala a ne bez mene otišla sa učenikom kod direktora. Posle čujem da je na čosu rekla da sam ja nenormalna i šta očekujem da škola nije zatvor pa da oni ne smeju da viču i da je to normalno. A direktor me je zamolio da ne pravim problem jer dete ima problematičnog oca i da će biti problem ako otac dodje u školu. Onda sam ja ironično odgovorila direktoru da i ja imam nezgodnog oca pa će i on da dodje u školu šta ćemo onda. Epilog; u školu nije došao otac dečaka došla je majka i izvinula se za ponašanje svog deteta jer sam ja insistirala ( inače koleginica prosvetni radnik ), ja možda po nekim kriterijumima jesam ”gadura” ali se na mojim časovima više nikada niko nije usudio da arlauče a taj isti dečak pravi probleme drugim kolegama. E sad vi vidite do koga je…

  3. Jadranka каже:

    Ja kao roditelj nisam uspela da se izborim za svoje dete protiv nasilnog deteta.Ispalo je da to nasilno dete ima vise prava nego ono koje je potlaceno.Nekako svi zabijamo glavu u pesak i kao da nas se ne tice sta se desava oko nas.
    Deca nam izrastaju u neodgovorne ljude.Bas sam sokirana svaki put kad se susretnem sa ovakvom situacijom.
    Ko je to degradirao ucitelja,koji je bio neprikosnoven?
    Od kada nema autoriteta ima nasilnika.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама