Сунчано, готово пролећно време, измамило је све труднице овог нашег шареног света на градске улице. Шетају се Београдом обли стомаци свих величина од М до ХХХL. Антологијском Кнез-Михаиловом улицом прво иду мале лубенице, а потом веселе главице. Да, то су те труднице – краљице чувене београдске штрафте. Просто ми је милина видети их. Некако се осећам да нисам усамљена врста на овој планети. Поздрављам их широким осмехом као да их цео живот познајем. У њиховом погледу тражим пријатељско препознавање, солидарност као да смо сараднице на истом задатку. Дође ми да их ословим и гласно им добацим – где си, бре, колегинице! Шта има? Како теку ови “божански” дани? Боле ли крста, отичу ли ноге, ђуска ли беба?
Можда ми се чини као да никада раније није било толико трудница у овом нашем велеграду. Или их само више запажам? Питам се да ли је трудноћа поново у моди, или је то весели “ривајвл” беби-бума на сцени престонице. Уосталом, кад су се наше естрадне звезде бациле на неки паметнији посао као што је гајење детета, па ваљда то можемо и ми, обичне “смртнице”. Боље беба у наручју, него микрофон у руци и Велики брат над главом. Када су нам сада наше “ружичасте” звездице у благословеном стању, ваљда ће се и драги нам текстописци досетити да неке од својих песама посвете малишанима. Надам се да је готово са рузмаринима на реверима, бундама од нерца, “шушкама”, еврима… А наше будуће ћерке ваљда више неће маштати о силиконима, којекаквим надоградњама и богатим спонзорима. Можда ће наша деца поново запевати хитове Колибрија, Бранка Коцкице, Миње Суботе, Драгана Лукића, Душка Радовића. Нисам старомодна, али мало сам се ужелела тих распеваних дечијих гласова. Или ме то можда само хормони дрмају и мајчински инстинкт буди?
У доколици, док вртим безвољно канале тражећи нешто за моју и бебину душу, по глави ми се врзмају чудне дилеме. Хоћу ли умети да на прави начин васпитам своје дете? Да ли ћу умети да га одбраним од неинвентивне магичне кутије и свега онога што нам неталентовани уредници сервирају са малих екрана? Хоћу ли успети да ослободим свог малишана од робије зване телевизоманија и одвучем му поглед на другу страну? Или ћу нетремице, скрштених руку, онако немоћно гледати како ми дете постаје заморче Великог брата, телевизијски проводаџија, актер велике свадбе из снова, конзумент лажног живота, завереник ТВ продуцената.
Размишљате ли о томе драге труднице, док поносно шетате своје стомаке. Једно је изнети тај мали живот на овај свет, а сасвим друго одгајити га и пружити му путоказ. Многе замке доноси нам овај наш велики свет у коме је сваки људски покрет диригован. Заиста се понекад осећам да нас Велики брат посматра и одлучује шта да радимо, како да живимо, о чему да маштамо. Као да сви живимо живот по ТВ кошуљицама, шаблонима и сценаријима. Нисмо ли ми заправо учесници једне велике ТВ драме у којој свако има свој задатак, своју улогу?
О томе размишљам, моје миле колегинице, када вас сретнем на улици. У вашем погледу тражим подршку. Дивно је љуљушкати бебу у колицима задовољно посматрајући новопридошлу јесен. А тек је васпитавати? А шта после, када наша беба стане на ноге и каже да је свој човек и да размишља својом главом. Хоће ли то бити онај пут који нам креирају хипнотизери с медија, као да не умемо сами себи да сервирамо. Да ли ћемо бити мајке паметнијих генерација које неће понављати исте грешке, генерација које ће се борити против ратова, мржње, медиокритета? Хоћемо ли створити нови бољи свет? Знам, ништа ново на кугли земаљској! Та иста питања вероватно су мучила и наше мајке. Вреди покушати да бисмо били у стилу Мартина Скорсезеа – од сумрака до свитања. Зар не? Ваља се изборити за неки бољи свет, неко ново јутро, нова свитања. Да не би било сумрака.