Dnevnik jedne trudnice

april 19, 2015

Pitam se da li je trudnoća ponovo u modi, ili je to veseli “rivajvl” bebi-buma na sceni prestonice. Uostalom, kad su se naše estradne zvezde bacile na neki pametniji posao kao što je gajenje deteta, pa valjda to možemo i mi, obične “smrtnice”. Bolje beba u naručju, nego mikrofon u ruci i Veliki brat nad glavom

Sunčano, gotovo prolećno vreme, izmamilo je sve trudnice ovog našeg šarenog sveta na gradske ulice. Šetaju se Beogradom obli stomaci svih veličina od M do HHHL. Antologijskom Knez-Mihailovom ulicom prvo idu male lubenice, a potom vesele glavice. Da, to su te trudnice – kraljice čuvene beogradske štrafte. Prosto mi je milina videti ih. Nekako se osećam da nisam usamljena vrsta na ovoj planeti. Pozdravljam ih širokim osmehom kao da ih ceo život poznajem. U njihovom pogledu tražim prijateljsko prepoznavanje, solidarnost kao da smo saradnice na istom zadatku. Dođe mi da ih oslovim i glasno im dobacim – gde si, bre, koleginice! Šta ima? Kako teku ovi “božanski” dani? Bole li krsta, otiču li noge, đuska li beba?
Možda mi se čini kao da nikada ranije nije bilo toliko trudnica u ovom našem velegradu. Ili ih samo više zapažam? Pitam se da li je trudnoća ponovo u modi, ili je to veseli “rivajvl” bebi-buma na sceni prestonice. Uostalom, kad su se naše estradne zvezde bacile na neki pametniji posao kao što je gajenje deteta, pa valjda to možemo i mi, obične “smrtnice”. Bolje beba u naručju, nego mikrofon u ruci i Veliki brat nad glavom. Kada su nam sada naše “ružičaste” zvezdice u blagoslovenom stanju, valjda će se i dragi nam tekstopisci dosetiti da neke od svojih pesama posvete mališanima. Nadam se da je gotovo sa ruzmarinima na reverima, bundama od nerca, “šuškama”, evrima… A naše buduće ćerke valjda više neće maštati o silikonima, kojekakvim nadogradnjama i bogatim sponzorima. Možda će naša deca ponovo zapevati hitove Kolibrija, Branka Kockice, Minje Subote, Dragana Lukića, Duška Radovića. Nisam staromodna, ali malo sam se uželela tih raspevanih dečijih glasova. Ili me to možda samo hormoni drmaju i majčinski instinkt budi?
U dokolici, dok vrtim bezvoljno kanale tražeći nešto za moju i bebinu dušu, po glavi mi se vrzmaju čudne dileme. Hoću li umeti da na pravi način vaspitam svoje dete? Da li ću umeti da ga odbranim od neinventivne magične kutije i svega onoga što nam netalentovani urednici serviraju sa malih ekrana? Hoću li uspeti da oslobodim svog mališana od robije zvane televizomanija i odvučem mu pogled na drugu stranu? Ili ću netremice, skrštenih ruku, onako nemoćno gledati kako mi dete postaje zamorče Velikog brata, televizijski provodadžija, akter velike svadbe iz snova, konzument lažnog života, zaverenik TV producenata.
Razmišljate li o tome drage trudnice, dok ponosno šetate svoje stomake. Jedno je izneti taj mali život na ovaj svet, a sasvim drugo odgajiti ga i pružiti mu putokaz. Mnoge zamke donosi nam ovaj naš veliki svet u kome je svaki ljudski pokret dirigovan. Zaista se ponekad osećam da nas Veliki brat posmatra i odlučuje šta da radimo, kako da živimo, o čemu da maštamo. Kao da svi živimo život po TV košuljicama, šablonima i scenarijima. Nismo li mi zapravo učesnici jedne velike TV drame u kojoj svako ima svoj zadatak, svoju ulogu?
O tome razmišljam, moje mile koleginice, kada vas sretnem na ulici. U vašem pogledu tražim podršku. Divno je ljuljuškati bebu u kolicima zadovoljno posmatrajući novopridošlu jesen. A tek je vaspitavati? A šta posle, kada naša beba stane na noge i kaže da je svoj čovek i da razmišlja svojom glavom. Hoće li to biti onaj put koji nam kreiraju hipnotizeri s medija, kao da ne umemo sami sebi da serviramo. Da li ćemo biti majke pametnijih generacija koje neće ponavljati iste greške, generacija koje će se boriti protiv ratova, mržnje, mediokriteta? Hoćemo li stvoriti novi bolji svet? Znam, ništa novo na kugli zemaljskoj! Ta ista pitanja verovatno su mučila i naše majke. Vredi pokušati da bismo bili u stilu Martina Skorsezea – od sumraka do svitanja. Zar ne? Valja se izboriti za neki bolji svet, neko novo jutro, nova svitanja. Da ne bi bilo sumraka.

Isidora Masniković
Politika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Dnevnik jedne trudnice"

  1. Djumbir kaže:

    Minja Subota, Branko Kockica, Kolibri…moje djetinjstvo! To su bila druga vremena, bezbriznija. Igrali smo se na livadama gdje su sad zgrade, nismo imali telefone (osim fiksnog) i kompjutere, ali smo bili puuunnooo srecniji od ovih “smartphone generacija” koje vec sa polaskom u skolu dobijaju profil na FB-u, i gledaju “krvolocne” crtane filmove. Zato, hvala YT, i objavama pjesmica Branka Kockice, moje dijete to slusa, i gleda Tom & Jerry. Potrudicu se, bar onoliko koliko mogu da tako i ostane 🙂

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama