Др Рајовић: Један олигоелемент је изузетно важан за повезивање неурона, а нема га довољно у исхрани

август 5, 2018

Доктор Ранко Рајовић је један од највећих стручњака у нашем региону када је у питању рани развој дечје интелигенције. Члан је Менсе и Већа за даровиту децу. Доктор Рајовић за Б92 говори о факторима који утичу на развој интелигенције код деце, грешкама које родитељи праве при одгајању детета, функционалном знању и утицају савремених технологија на срећу деце.

Које грешке најчешће праве родитељи када је у питању одгајање деце?

После скоро 20 година рада у овој области, могу да групишем грешке у неколико категорија. То је када родитељи себи олакшавају и смањују обавезе око детета и решавају проблем досаде свом детету, а да не знају да је досада важан фактор развоја. Посебна група грешака је презаштићивање.
Разумем родитеље који имају пуно обавеза и онда гледају да себи мало олакшају неке ствари, али морају да знају да то може да оштети развој детета.
Дешава се да родитељи гурају дете у колицима до друге, треће или чак четврте године живота. Када их питам зашто то раде, обично добијам одговор “лакше нам је”.
Друго, дају мекану, пасирану храну до друге или треће године и одговор је исти – “лакше нам је”.
Такође, рецимо, родитељи поподне желе мало да се одморе. Дошли су коначно кући после осмочасовног радног времена, довели дете из вртића, а дете им скаче по глави, по столовима, столицама. Хоће да иде у парк или на игралиште. Онда, некако најлакше решење јесте укључитити ТВ, где дете проналази нешто интересантно и што му окупира пажњу.
Међутим, важно је да родитељи разумеју шта се детету дешава у глави када има проблем досаде.
Досада је непријатно стање и дете тражи да му родитељи помогну. Пре 20 и више година дете је само решавало проблем досаде тако што иде на игралиште или у парк, проналази вршњаке и игра се. Данас су ту родитељи који помажу детету да савлада проблем досаде тако што их анимирају, купују видео игрице или играчке које дете пожели, или му организују пет различитих активности. Тако дете нема времена да завири у свој свет, да истражује, да решава проблем досаде, а оно чак и не зна шта значи реч “досада”.

Често истичете да је презаштићивање велика препрека за развој детета. Зашто је важно да се родитељи не понашају тако?

Ми смо биолошка бића и развијамо се у интеракцији са природом и морамо да будемо изложени окружењу. Дете мора да трчи, да прескаче, можда и да падне и изгули колена и лактове. То је зато што се дете у том процесу развија и повезује моторичке и мисаоне процесе.
Имам пример када су у једној школи у Сомбору родитељи петицијом тражили да се укине крос, јер дете када трчи кроз шуму може да запне за корен дрвета, да падне или да стане на неку неравнину и да угане ногу, да доживи неку тежу повреду, па да ће родитељи да туже школу уколико дође до повређивања.
Позвали су ме из школе, одржао сам предавање родитељима, тако да су већ сутра повукли петицију.

Генерације двадесетог века одрасле су уз, углавном, строже режиме васпитања, док се данашњи родитељи критикују да су превише благи. Шта је златна средина?

Тражење границе презаштићивања и строгог васпитања је заправо мудрост родитељства. Дете мора да има јасне границе које постављају родитељи. Природно је да дете покушава да пређе преко те границе, али граница је ту, па ћемо лако вратити дете. Уколико родитељи не поставе границу и дозволе детету да ради шта хоће, онда улазимо у проблем, јер дете себи не може да одреди границу. Ако ово знамо, онда уз пуно љубави и стрпљена нећемо да погрешимо.

Општа навика родитеља, чија деца одрастају уз паметне технологије, јесте да им дају телефон или таблет у руке када немају времена или начина да их анимирају. Како савремена технологија утиче на развој деце?

Нове технологије су корисне, али родитељи морају да знају да могу бити штетне ако их дете пуно користи.
Штетност је у томе што дете губи осећај времена, па може да игра и по 20 – 30 минута, има случајева да дете игра игрице и по два или три сата. Уз губитак осећаја за време и недостатка досаде, дете прима преко видео игрица стотине импулса и сваки успешно урађен задатак у видео игрици испуњава га срећом. Онда наставља даље са игром пуно узбуђења и ишчекивања, па опет пређе нови ниво и опет је срећно. То прелази у навику и нико више не може да замени видео игрицу.
Тада родитељи покушавају да извуку дете из тог зачараног круга. Зато је важно да се у старту дефинишу границе и да се држи се тог договора.

Насупрот ранијим истраживањима, појавила су се нова која тврде да за развој интелигенције није важна само генетика, већ и окружење детета. Ви кажете да је генетика важна 100 посто, а окружење скоро 100 посто. Шта је још значајно за развој интелигенције и да ли пропуштено може да се надокнади?

Уз генетику и окружење важна је исхрана трудне жене, као и мајке која доји бебу.
Исто тако значајна је и храна коју дајемо детету. Генетику не можемо да мењамо, али зато окружење и исхрану морамо да уважавамо.
Познато је да је формирање мозга најинтензивније током трудноће и у првим годинама живота детета. Професор Лајтман са Харварда чак и тврди да су људи фетуси до треће године, јер мозак још није завршио развој.
Зато је најважнији период за развој мозга управо тај – трудноћа и првих неколико година живота. Важно је да исхрана буде мешовита, са што мање индустријски прерађене хране. О томе се пуно тога зна и пише, али један олигоелемент је изузетно важан за повезивање неурона, а њега нема довољно у исхрани. То је јод. Управо због мањка јода у исхрани, уведена је јодизација соли, али познато је да труднице, као и мала деца не могу да уносе пуно соли.
Зато је важно да се извор јода проналази у намирницама (морски производи, јаја, млечни произоводи…), а не у соли.
Поједине намирнице могу да блокирају унос јода у организам (кељ, карфиол, кикирики и поједини лекови), па је најбоље да се јод уноси кроз минералне воде које садрже природно растворени јод.
Боље је да о томе родитељи воде рачуна док је дете мало јер се касније неке ствари не могу поправити.
Управо за родитеље сам написао књигу “IQ детета – брига родитеља”, да науче шта је кориснo, а шта штетно за развој детета у првим годинама живота.

Критиковали сте начин на који је конципирано образовање у земљама бивше Југославије. Навели сте да је наш регион међу слабијима у Европи на скали Међунродног програма провере ученичких постигнућа, а то је тако јер ђаци имају слабо функционално знање. Оно је уско у вези са активностима детета, па како те активности треба да изгледају?

Оно што критикујем је недостатак неуронаука у педагогији, јер сматрам да морамо да уводимо савременије методе и да помогнемо деци.
То значи да прво едукујемо родитеље и да их научимо које су активности добре, а које штетне за развој детета, па тек онда да научимо васпитаче и на крају учитеље.
Родитељи су често збуњени. Појављује се читава једна индустрија која нуди решење родитељима. Нуде се “проверене” методе, а нико не зна ко је то проверио, ни који је то научни часопис објавио.
Родитељи, збуњени, воде дете на две, три различите активности, а да при, том, не знају шта да очекују, какав ће бити резултат, да ли је то корисно или није за дете. Нека увек добро размисле шта је корисно, шта дете воли, да ли дете радо иде на ту активност или одбија да иде.
Када родитељи ураде свој део посла, онда дете прелази у школу, па морамо да уводимо нове методе, како бисмо развили функционално знање, тј. да оспособимо дете да повезује научене информације.
Функционално знање је важно за будућност, јер већ данас можемо да видимо да пуно занимања која су међу најтраженијима, нису ни постојала пре 10 година. То значи да је приоритет сваке државе да развија функционлано знање и да учимо децу да повезују информације које су научили, јер од тога зависи и њихова будућност.
Често говорим да дете већ са три године, када научи свој језик (што је најтеже што ћемо научити у животу), може да ради и неке комплексније ствари кроз игру и тако активира неке мисаоне процесе и способности које му остају цео живот. Ако пропусти тај период, онда неће да развије биолошке потенцијале у пуном обиму.
Гледајте да дете буде спретно и окретно, причајте му од малена приче, читајте им књиге, проводите пуно времена у природи, нека ходају боси кад год то могу, нека науче неке вештине (да саде цвеће, да шију, да пецају, да знају да закрпе гуму на бициклу) и постављатје им питања за размишљање.
Извор: Б92

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама