Игрице уништавaју мозак деци

септембар 24, 2016

 
Сузана је купила свом шестогодишњем сину Џону Ipad  када је кренуо у први разред. Помислила је “Зашто му не би дозволила да покуша нешто ново за игру?” То ми је саопштла током терапеутске сесије коју смо имали. Џонова школа је почела да користи овакве направе са све млађим и млађим разредима – и његова учитељица информатике је причала о бенифитима коришћења модерне технике и технологије- и због тога је Сузан пожелела да уради оно што је најбоље за њеног сина, који је волео да чита и игра бејзбол.
devojcica tv
Прво је почела да му дозвољава да игра игрице на Ipad -у које су биле едукативне. Кроз неко време, открио је Минецрафт, за коју је учитељица информатике тврдила да је “као електронски Лего”. Присећајући се колико забаве је имала као дете док се играла са тим коцкицама, Сузан је дозволила да њен син игра Minecraft свако послеподне.
На почетку, Сузани је било веома драго што је нашао нешто што му прија. Џон је изгледао врло заинтересован играјући креативну игру док је истраживао игру са коцкама. Није приметила да та игра и није баш као Лего, којег се сећала из детињства-ипак није морала да убија животиње И да тражи ретке минерале како би преживела И прешла на следећи ниво играјући њену вољену игру. Али Џон је изгледао као да ужива играјући је а у школи су чак имали И клуб љубитеља игрице Minecraft , и колико би то могло бити лоше, питала се?
Ипак, Сузана није могла да порекне да је приметила промене код Џона. Почео је да буде све више фокусиран на игрицу и да губи интересовање за бејзбол и читање, док је чак одбијао да иде на хор. Нека јутра се будио и причао како је у сновима виђао коцке.
Иако је то забринуло, мислила је да је њен син можда само проживљавао активну имагинацију и да је само маштао. Како се његово понашање све више погоршавало, покушала је да му одузме игрицу али је Џон имао нападе беса. Његови испади су били толико озбиљни да се предала, и даље рационализујући себи изнова и изнова да је то “едукативно”.
Онда, једне ноћи, је схватила да је нешто ту веома погрешно.
“Ушла сам у његову собу да га обиђем. Требао је да спава- и онда сам се толико уплашила…”
Ми знамо да су таблети,Ipad-ovi , паметни телефони и Xboksovi форма дигиталне дроге.
Пронашла га је на његовом кревету у седећем положају, широм отворених очију, зурећи у даљину док је упаљени Ипад лежао крај њега. Изгледао је као да је био у трансу. Иако је осећала велику панику, Сузан је морала да га добро продрма како би га извукла из транса. Збуњена, није могла да разуме како је некада срећно и здраво дете могло да постане толико зависно од игрица и хрончно летаргично.
Постоји разлог зашто су технолошки најопрезнији родитељи технички дизајнери и инжењери. Стив Јобс је био изузетно против тога да се његова деца играју игрицама. Директори технолошке компаније Силицон Валлеy и инжењери су уписивали своју децу у Wалдорфске и Монтессори школе, где не постоји присуство модерне технологије.
Оснивачи Google, Sergey Brin I Larry Page су ишли у Монтессори школе као деца, такође и креатор Амазона   Jeff Bezos И оснивач Wikipedije Jimmy Wales
Многи родитељи интуитивно разумеју колики негативан утицај имају сјајни екрани на децу. Видимо нападе беса и агресије када им се одузму направе и њихова лутајућа пажња постаје боља концентрација када нису забављани од стране њигове хипер изазивајуће направе. Још горе, ми видимо децу којој је досадно, постају апатична, незаинтересована и невољна када су без својих направа.
Али је још горе него што смо мислили.
Ми знамо да су таблети, телефони и игрице вид дигиталне дроге. Недавно истраживање И скенирање мозга је показало да они утичу на фронтални кортекс мозга – који контролише извршне функције, укључујући и контролу импулсивног понашања – на идентичан начин како то ради И КОКАИН. Технологија је хипер изизавач и појачава ниво хормона допамин- неуротрансмитер који чини да се осећамо добро И који је највише умешан у стварање зависности
Овакви ефекти зависности су разлог зашто Dr. Peter Whybrow, директор неуронауке на универзитету UCLA, зове екране “електронски кокаин” а кинески истраживали их зову “дигитални хероин”. У суштини,Dr. Andrew Doan , главни у спровођењу истраживања, за Пентагон и УС војску, о зависности– који је истраживао зависност од игрица – назива видео игрице и екране “дигиталне фармакее” (Грчки за дрогу).
Ово је истина – мозак ваше деце, када играју Minecraft, изгледа као мозак на дрогама. Није ни чудо што нам је тешко када желимо да одвојимо дете од екрана и нађемо их узрујане када им је екран искључен. Стотине клиничких истраживања показује да екран повећава депресију, нервозу и агресију и може чак да води ка психотичности – која се појављује када онај који игра игрицу губи додир са реалношћу.
У мом клиничком раду са преко 1,000 тинејџера у протеклих 15 година, пронашао сам стари аксиом “Један грам превентиве је вредан као килограм лека” да је посебно истинит када је у питању зависност од технологије. Када једном дете пређе границу праве зависности од технологије, третман може бити јако тежак. Схватио сам да је лакше лечити хероинске и зависника од мета, него изгубљене-у-матрикс-игрици или Facebook зависнике или неке друге социјалне мреже.
Тако је – мозак вашег детета док игра Minecraft изгледа као мозак који је на дрогама.
На основу извештаја Америчке Академије Педијатара из 2013. 8. годишњаци и 10. годишњаци проводе 8 сати дневно користећи разне дигиталне медије, док тинејџери проводе 11 сати дневно испред екрана. Једно од троје деце користи таблете или паметне телепхоне пре него што науче да говоре. У међувремену, у приручнику о “Интернет завистности” од Dr. Kimberly Young  пише да 18% младих, узраста 19-25 година у Америци пати од технолошке зависности.
Једном када особа пређе преко границе и постане зависник од дроге, дигиталних направа или нечег другог, они морају ићи на детоксикацију пре него што било која терапија ступи на снагу, како би имала касније неког ефекта. Што се тиче технологије, детоксикација подразумева – нема компјутера, нема паметних мобилних уређаја, нема таблета. Екстремни технолошки детокс значи и нема телевизора.
Преписана количина времена у детоксикацији је 6 недеља; то је количина времена која је обично потребна хипер-пробуђеном нервном систему да се ресетује само.
Али то није тако лако у друштву које је препуно екрана. Особа може да живи без алкохола и дроге; са технолошком зависношћу, дигитална искушења су свуда око нас.
Како да држимо наше дете а да не пређе ту линију? Није лако.
Кључ је да спречите да ваше 4.- 5.- и 8. годишње дете навуче на екране. То значи – Лего уместо Minecraft; књиге уместо таблета; природа и спорт уместо ТВ. Ако морате, захтевајте од школе вашег детета да им не дају таблете и компјутере док бар не напуне 10 година (неки препоручују 12).
Имајте искрену расправу са вашим дететом колика су ограничења на екране, колико времена могу да проведу (препорука је 15 мин дневно). Једите вечеру са вашом децом без електронских направа за столом – као што је Стив Јобс имао вечере без телефона и таблета са својом децом. Немојте постати жртва “Синдрома Ометаног Родитеља”-као што знамо из Социјалне теорије, “Мајмун види, мајмун ради”.
Када причам са мојим 9. годишњим близанцима, искрено разговарм са њима зашто нећемо да им дамо таблете или да играју игрице. Објасним им да нека деца која воле да се играју са својим направама много, јако тешко престају да их играју и тешко се контролишу у количини времена које проводе играјући. Помогнем им да разумеју да ако се навуку да играју игрице и Минецрафт као и неки њихови другари, неки други делови њихових живота могу да трпе: Можда неће желети да играју бејзбол толико, да престану да читају књиге тако често, да буду мање заинтересовани за разне пројекте и природу коју воле да изучавају и да прекину њихов социјални живот са својим правим пријатељима. Зачуђујуће, нисам морао да их додатно наговарам јер су из прве руке видели промене које су настале код неких њихових пријтеља, као резултат велике количине времена који су проводили испред екрана.
Развојна психологија је утврдила да је за дечије здравље потребна социјална интеракција, дружење, развој креативности, игра и везаност за стваран, природан свет. Нажалост, импресиван и завистан свет екрана кочи тај развојни процес.
Такође знамо да је деци потребан излаз односно спас када се осећају усамљено, отуђено, без смисла и када им је досадно. Из тог разлога, решење је често да помогнемо деци да се повежу са смисленим реалним светом и животом и искуствима које могу да имају,  са реалним људским односима. Ангажовано дете које има квалитетне односе унутар породице  које је повезано са њеним члановима, има мање шансе да ће да побегне у дигитални свет  свет фантазије. Чак иако дете има феноменалну подршку, љубав  квалитетан живот, оно може да упадне у Матрикс када се једном веже за хипнотички екран  осети те ефекте зависности. После свега, једно од 10 особа имају предиспозицију да постане зависник.
На крају, мој клијент Сузан је уклонила Џонов таблет, али је опоравак био борба узбрдо са много препрека И неуспеха током тог пута.
Четири године касније, уз велику подршку  ојачања, Џон је много боље данас. Научио је да користи компјутер на здравији начин, и направио је баланс у свом животу: Игра поново у бејзбол тиму и има неколико блиских пријатеља у средњој школи. Али његова мајка је и даље ту да га контролише и подсети на то да зависништво може лако да се догоди у моментима слабости. Изнела је компјутер из његове спаваће собе, избацила је употребу било какве технологије током вечере.
Извор: Шумска бајка
У Предшколској установи Шумска бајка веома воде рачуна о развоју детета без екрана (у установи не постоји ни један телевизор нити таблет тј компјутер који је на дохват руке деци). Сваки дан су у природи, шума нам је преко пута куће. Озбиљно схватамо негативан утицај технологије И залажемо се за то да се што више помогне деци у природном развоју мозга.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама