Изгон Бранка Ћопића из школске лектире

4 априла, 2015

У „Српској књижевној задрузи” обележена стогодишњица од рођења великог српског писца

Потпис: Бранко Ћопић Фото: Википедија
Поводом стогодишњице од рођења Бранка Ћопића (1. јануар 1915Хашани, Босна и Херцеговина – , Београд), „Српска књижевна задруга” организовала је књижевно дружење у знак сећања на великог српског, и југословенског, писца под називом „У свијету сљезове боје”. О Бранку Ћопићу, у препуној свечаној сали, говорили су Рајко Петров Ного и Драган Лакићевић, а одломке из његових дела казивали су Вјера Мујовић и Срба Милин.,
Бранко Ћопић, основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањалуци, Делницама и Сарајеву, а завршио је у Карловцу. На Филозоф­ском фа­ку­лтету­ у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године. Аутор је више књига прича и романа, збирки песама за одрасле и децу, међу којима су и култне књиге: „Пролом” (1952), „Доживљаји Николетине Бурсаћа” (1955), „Глуви барут” (1957), „Орлови рано лете” (1959), „Не тугуј бронзана стражо” (1962), „Башта сљезове боје” (1969)… Његова дела су превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство, скоком с Бранковог моста, 26. марта 1984, у 69. години живота.
Бранка Ћопића, једног од највећих српских писаца, истиче Рајко Петров Ного, данас нигде нема. Онога који је, колико јуче, био најтиражнији, данас не штампају. Онога који је био међу децом најомиљенији, овдашња деца не познају. Изгон Ћопића из лектире, из издавачких кућа и школа, из јавности, из наших живота, из сећања, из памћења…
– Разорили су државу, војску, судство, здравство, школство, породицу, сад разарају цркву, а већ одавно, и нарочито, културу, књижевност, поготово ону која стоји у темељу идентитета. Са књижевношћу ће то бити мало теже, јер се лако не одаје забораву оно што је на памћењу и сећању створено и што има незгодну моћ – да васкрсне – наглашава Ного.
– Био је уобразио да неће имати од чега да плати кирију и струју – каже Ного. – Већи део народа, у то време, већ није имао од чега да плати. Страховао је да ће ускоро да дођу и да га одведу „мрке убице с људским ликом”. Говорио је: „Видим неку ноћ прохладну са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд… Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири.”
Свашта је у својим стрепњама и сновиђењима слутио худи Бранко Ћопић, али да ће му дневни и ноћни вампир, и то још у његовој Босанској Крупи, са постоља бисте главу откинути и у контејнер је свалити – таквом мрачном уздарју није се могао надати. Високо горе на небу – недохватне су сени песника.
Човек двапут, а ево можда и трипут умире: једном кад стварно умре, други пут кад га и после смрти изгоне, и трећи пут кад га забораве. Бранко Ћопић, закључује Рајко Петров Ного, неће бити никада заборављен.
У књигама Бранка Ћопића, које представљају цео један свет: географију, историју, хијерархију, породичне и друштвене односе, примећује Драган Лакићевић, важну улогу има – стриц. Уосталом, као и у пишчевом животу. Ћопић је рано остао без оца. Био је упућен на деду и стрица: „Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе.” Сенка тог стрица пратила је Ћопићеве многе књиге и године.
Један од главних јунака романа „Орлови рано лете”, одмах уз хајдучког вођу Јованчета, зове се Стриц: „Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког заједничког ђачког стрица.”
На једном месту, уз „Пионирску трилогију”, штампану у „Сабраним делима” (1964), Бранко Ћопић је записао: „Шта желим да постигнем својим књигама? Желим исто оно што је народна револуција стварала од нас: да одгајам срећно и здраво покољење наших младих људи који ће знати да воле, цијене и чувају човјека, своју земљу и културу.”
Исто то, својим и Ћопићевим књигама, закључује Драган Лакићевић, жели да постигне „Српска књижевна задругa” – сто година од Ћопићевог рођења.

З. Радисављевић
Извор: politika.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама