Јадна деца, такво време, седе унутра, гледају ТВ уместо да се пењу на дрво. Родитељу, ти си једини кривац!

децембар 13, 2018

Носталгични текстови и слике насмејане деце 60их, 70их, 80их…преплављују интернет и изазивају жал за игром у блату и прашини. Питам се, ко је те људе слагао да данас нема блата? Ко им је рекао да те одлуке доноси неко други, а не они сами? Ко им је забранио?

Када би свако ко је такав текст лајковао, поделио, коментарисао, своје дете пустио у барице и блато, имали бисмо невероватну гужву у барара. Тада би се неко досетио да отвори приватну, светлећу бару, да задовољи укус и стандард скоројевића који не желе у обичну, бесплатну бару. И ту би била гужва, наравно. Али после баре мораш дете да пресвлачиш, ти да се пресвлачиш, бришеш под у стану и переш све то. И ето разлога зашто нам такве активности недостају – зато што је већина РОДИТЕЉА ушушкана и мрзи их, док им лајк и понеки коментар кукњаве даје лажни осећај да није до њега, већ до 2018. и времена у ком живимо.

Јадна деца, такво време, па седе унутра, гледају ТВ или играју игрице, уместо да се пењу на дрво. Родитељу, ти си једини кривац!

Не лажи себе, родитељу, не скривај се иза паравана данашњице, већ дете узми за руку и изведи напоље. Пусти линију мањег отпора, нека се неко други за њу држи и има 100 килограма и криву кичму. Као и тих 70их, неко мора први да крене и звони редом да прикупи екипу. Нека то буде твоје дете, ако је школарац,  или ти. Пошаљите поруку у вибер групу другара из вртића/школе : „Нађемо се у 5 у парку”. И доћи ће бар 1 – довољно. Ко чека – не дочека. А ко жели, он направи време и окружење по својој мери. Мера већине родитеља је да се укључе, али не да организују. Ево, ја ти ту тајну одајем, па буди организатор дружења, уместо share & like опције и бићеш срећан.

Многа деца живе лепше него ми некада, само ми то од бриге не примећујемо. И они мисле да смо ми безбрижни, баш као што ми имамо нереални осећај да наши родитељи нису бринули. “Сит гладном не верује”. Када одрасту и добију децу рећи ће: Како је данас тешко бити родитељ, моји су уживали, висили по фејзбуку… тако се то чини ономе ко не носи одговорност. Некада смо деца били ми, па смо самим тим били безбрижни и сада смо, незахвално, изврнули све и правимо се да смо порасли “ко тикве без корена”, али наши родитељи се сећају непроспаваних ноћи, наших богиња, адаптација на вртић, пријемних испита, војске… и то све без савета са интернета. Данас је све много лакше. Друга је ствар што је нама и то тешко.

Рођендан у рођендаоницама са аниматорима, нарученим тортама и пецивом – нема судова, нема ништа. И опет маме и тате преврћу очима – једни су се сморили од славља, други од обавезе да децу одведу, седе и пију кафу за то време. И то им је тешко!

Баш брига децу за ту родитељску неспособност да се радују. Деца трчкарају и имају свој свет. Уживају. Тако ће се и сећати. Већина. Код неких ће, ипак, родитељска нервоза превладати и живеће са осећањем сажаљења те жене која их је родила и добра је, али није у стању да се радује животу и њиховом одрастању. Уморна је и нервозна, несрећна.

Све је у твојим рукама, бар до 10. године, родитељу. Ништа време, ништа трендови… само твоје одлуке и твоја одговорност. Па ти добро размисли шта ћеш сервирати свом детету. Довољно је да са две породице направиш пакт и да до 13. године (како закон и налаже) деца не буду на друштвеним мрежама, немају телефоне, а нису ни једини. Цела једна екипица – њих троје. Довољно је тих троје , да “закувају” фудбал или ластиш и телефони иду у џеп и код деце која немају среће да их гаје одговорни и самосвесни родитељи, већ имају телефон у првом разреду. Верујте на реч, када неко донесе ластиш, креде, рекете… деца оставе телефоне. Опет је до нас.

Ластиш је код кинеза 100 динара, деца га обожавају, само прво морају да сазнају да постоји. Од својих родитеља!

Тракице, налепнице, карте, то им купите, а не скупе програме за развој интелигенције.

Постављајте деци питања, анализирајте, причајте са децом док се возите или шетате. Одаберите омиљену песму, направите свој језик, споразумевајте се погледима. Ништа посебно тешко, само се треба сетити. Градите везу између вас и радујте се животу, јер то је најјачи лек за имунитет деце.

Деца до 7. године нису способна да брину о себи и никад нису ни била, па и ти мораш своје да чуваш иако ти је већ од друге досадило. То је тешко, али нормално. И тебе су чували, само се не сећаш тога. Баците дететов телефон, чувајте децу, па ће и то брзо проћи!

Створила сам све за чим сам носталгична и ништа ми не недостаје. Препиши, па да се радујемо заједно. Чекам вас у парку, поред баре, јер никада нисам волела блато.

Снежана Голић, педагог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Јадна деца, такво време, седе унутра, гледају ТВ уместо да се пењу на дрво. Родитељу, ти си једини кривац!

  1. Julka каже:

    Slazem se sa Vama u vecini stvari, ali kao pedagog zaista bi ste morali da pisete manje agresivne tekstove, posto nam je agresija postala glavni oblik komunikacije. Neki delovi su odlicni, lepo napisani, a neki, pak, snishodljivi. Imate, mozda, utisak da je roditeljima sve tesko jer, zaboga, svi listom lencare I ne rade nista. Ima I takvih, a ima I ljudi koji imaju probleme, stare roditelje, dva posla. Drugo, u redu je da mladju decu pokrecu roditelji, ali starija deca bi vec trebala da znaju sama da se zabave. Roditelji nisu duzni da budu zabavljaci deteta od 10 godina, niti trebaju da ga vuku za rukav I traze mu drustvo. To, naravno, ne znaci da ne moraju da paze na decu, usade im vrednosti I, pre svega, porade na licnom primeru. Nije dovoljno izvesti dete u park njega radi, a vi da prevrcete ocima ili visite na telefonu. Vi ste 24/7 uzor I svojoj I tudjoj deci, I zato se slazem sa Vasim tvrdnjama da roditelj prvi mora da se angazuje.

    1. Aleksandra каже:

      Slažem se. Danas svako daje sebi za pravo da drži lekcije roditeljima, a ovome slična “ribanja” dobijamo sada već svaki drugi dan. U redu je, shvatili smo. Treba da vodimo decu napolje, da se penju po drveću, skaču po barama, hodaju po bankini i da ne gledaju televiziju, ne igraju igrice, ne gledaju jutjubere itd.

      1. Stefan каже:

        Po meni je krajnji cilj ovog teskta skrecanje paznje na bitne stvari. Za nekog ko zna vec ovo nije namenjen ovaj tekst.Vama niko ne drzi lekcije sami ste izabrali sta cete da citate. Ako Vam se ne svidja niste ni trebali da citate, a po meni ni komentarisete, nekog ko iznosi javno svoje misljenje radi skrecanje paznje za buduce narastaje. Tako da Vas molim da ne gledate sve kao napad na Vasu ulugu roditelja i prozivke. Mislim da nema potrebe za tim. Autor jeste da proziva neodgovorne roditelja, al u sustini i treba, jer posto smo svi pasivni i cutimo tako da ne budemo nekulturni. Ode nam zemlja a sa njom i deca. Pozdrav

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама