Mика Алексић: Педагогија не постоји преко интернета, телефона, папира

децембар 19, 2015

Пре свега мораш да научиш да мислиш, и то је за малог човека откривање ствари. Омогућити малом човеку да нешто открије или га навести на тај пут умеће је педагогије, јер на том путу он доживљава радост.
mika
Већ 40 година Мика Алексић ради са децом и младима. Недељник “Њузвик”, за који је недавно дао интервју, представио га је као једног “од највећих овдашњих педагога, филмског редитеља, човека из сенке, мајстора за живот и васпитавање који је кроз драмски студио Радио Београда, а сада и кроз сопствену школу, одгојио хиљаде малих људи”.
Алексић, „кроз чије руке“ прошли Никола Којо, Мирјана Јоковић, Небојша Глоговац, Никола Ðуричко, Гордан Кичић, Вук Костић и многи други велики глумци, у интервјуу је осим о свом животу и уметности, говорио и о свом раду са децом, педагогији и родитељству:
„Нема дресирања људи. То не постоји. Мора да се негује, можете да утичете, али нема дресирања. С друге стране, неопходно је створити радне навике, али то не сме да се брка. За стварање радних навика су готово сви принципи дозвољени. Морају да се створе радне навике, али не сме да се дресира душа.“
„Родитељство је и нека врста себичности. То је порив да се продужи врста, и ја поштујем тај нагонско-биолошки оквир. То је диктат природе. А с друге стране, много њих има децу само због себе, а не због деце и не због породице. Претварају родитељство у неку врсту професије. Кад упућују замерке сопственој деци, најчешће то раде с позиције идеализованог детињства и одрастања без проблема или та сећања претворе у нешто веома подобно и ‘комилфо’. ‘Некад’ је то увек било боље, здравије, паметније, што, наравно, није тачно и таква поређења немају смисла. Генерације носе промене, а и деформације. Сада ове мане што видимо међу тим младим људима углавном не припадају њима него родитељству. Један део припада друштву, школовању, недостатку културе. Скоро да бих младе људе могао да аболирам осећања одговорности. Узрок је најважнија ствар – и када лечимо и друштво и човеково тело. Закаснимо оног тренутка кад уђемо у процес лечења, а нисмо пре тога ушли у проблематику узрока. Стално се вадимо на тешка времена. Увек су времена била тешка.“
Једно од Микиних правила је и да не разговара с родитељима својих ученика.
„Родитељи се понашају као власници своје деце. Не знају да се родитељство и учи. У родитељство, и да хоћу, не могу нити пристајем да се мешам. Осећај родитељства је увек везан за емотивну уцену. То је доминантан принцип који влада између родитеља и деце. На крају крајева, не постоји добар пример у свету да родитељ може да буде професор свом детету. То је немогуће. Баш зато што је између та количина и тај облик љубави. Суштина је да се љубав учи, да се емоције развијају и да се мишљење учи. Тај круг је затворен – живиш онако како мислиш. Пре свега мораш да научиш да мислиш, и то је за малог човека откривање ствари. Омогућити малом човеку да нешто открије или га навести на тај пут умеће је педагогије, јер на том путу он доживљава радост. Онда је учење лако, спојено је с таквим задовољством чак и кад тај мали човек открије да рингла пече. И то је задовољство. То узбуђење што је нешто сазнао је непроцењиво.”
„Није проблем учење него начин на који се учи. А мали људи су увек спремни да уче, било да су ‘тупсончићи’, било интелигентни. Педагог може да изабере и метод игре, кроз коју се лако, или сврсисходније, превазилази и тегоба, мука одрастања, трагедија… Може проблемом да се барата и кроз песму, и кроз Шекспира, Дучића, Змаја, Душка Радовића, неки занимљив систем. Важно је само да се не укине радост учења. А то наша школа неизоставно уради, јер је тако устројена. Такав је кадар, тако су научени, односно ненаучени, а то је озбиљан грех. Данас, да бисте нешто учили у школи, морате да добијете одобрење од родитеља, и то је та примитивна варијанта у којој се родитељи појављују као власници деце, који најбоље знају шта је за њихову децу најважније: шта да уче, шта да не уче… Иначе, целог живота сам се гнушао једног од главних ‘постулата’ родитељства да је најважније да једеш, спаваш, хрчеш, да ти је топло… То није тачно. Не прихватам то. Не допуштам да родитељство на било који начин уђе у драмски студио.“
„Педагогија не постоји преко интернета, телефона, папира. Мора да постоји однос, контакт, размена. Да бисте просудили нечију моћ или немоћ, емотивни набој, искреност, морате да будете довољно близу, да имате ‘наочаре’, да то видите у оку. Немогуће је то написати. Мора да се осети да ли су те реакције праве или нису. Има правила која могу да буду мудра, да буду савети, пречице, али нема ништа без контакта. Зашто вам ово говорим? Руска школа је једина која је оставила тај принцип и има та упутства. Та школа натера човека да оно што учи бележи, пише и видећете да мали Руси стално пишу. Кад запослите руку, ви запослите и један део мозга, морате да контролишете мисао, коју претварате у реченицу, и кад се тај процес понови неколико пута, дође до тога да брже, другачије и тачније долазите до резултата учења. Односно онога што се зове фиксирање или претварање у трајно знање. Тај рецепт постоји и нема педагога на свету који то не зна, а примењују га само Руси.“
Извор: family.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Mика Алексић: Педагогија не постоји преко интернета, телефона, папира

  1. stalker каже:

    Lepo covek govori.

  2. Sadjana каже:

    Stara skola sa iskustvom,nadam se da ce neko saslusati i reagovati,
    Pozdrav,od samohrane majke dve devojcice 15 i 20 godina,za mnoge samo broj,dela su vas pokazatelj.

  3. Goran каже:

    Sjajno, potpuno se slažem….poštovanje i hvala g. Aleksiću, ali i ekipi Zel. učionice što se bori vrlo dobrim tekstovima o vaspitanju. Neophodno nam je što pre uspustaviti shvatanje i zvanično ga preporučivati roditeljima, da se roditeljstvo uči. Dati najboljim pedagozima, sociolozima, psiholozima, i sl. a imamo ih ovde, i ne samo odavde, da govore javno i zvanično, kako bi spasili buduće porode, jer roditeljstvo se uči. U smislu da je skoro prekršaj da roditelji rađaju decu zbog svog imidža , a kasnije da bi ih skoro zadavili svojom nerazumnom ljubavi, dok nemaju vremena da uče jer oni rade !? “Ne možemo nikoga vaspitavati jedino možemo sebe ” S. Bojanin

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама