Jesam li ja loša majka

jul 7, 2016

Svako malo pojavi se u javnosti neka tema vezana uz majčinstvo koja se žestoko gura ili se žestoko osuđuje. Jednako tako, već dugo vremena se naglašava kako je žena ženi vuk i kako prebrzo skačemo jedna drugoj za vrat u uverenju kako je naš način ‘jedini ispravni način’, a njen je samim time krivi, heretički i mora biti ispravljen. Na najgori mogući način, onako svisoka, bez imalo empatije. Što je poražavajuće jer samo žene mogu razumjeti kako je to kada nikad nisi dovoljna, kada obavaljaš sve tradicionalne uloge, a zatim se prebacuješ na suvremene, kada si stalno nesigurna i misliš da radiš krivo jer te se osuđuje – samo žena može razumeti ženu, ali retke su te koje žele.
mame
Nova žrtva medijskog linča već je nekoliko dana Doris Pinčić Rogoznica, glumica i mlada mama, simpatična kolumnistica. Meni su njene kolumne baš dopale jer mi se činilo da piše ono što drugi ne žele – piše o svim strahovima i nesigurnostima s kojima se i ja borim u toj zavrzlami majčinstva. Kad se samo setim strave koja me obuzla kad mi je patronažna sestra na moja pitanja odgovarala sa ‘procenit ćeš sama’… I čvrstog sam uverenja da se SVAKA mlada mama tako osećala. Baš kao ja. Baš kao Doris. Doris koja je razapeta jer je bebu udarila po peleni. Mnogo komentara sam čula na račun toga kako nije toliko stvar u udarcu koliko je stvar u njenom stavu ‘jesam i opet ću’. Zanimljivo mi je da niko nije primetio (ili nije rekao da je) ton koji je meni odmah pri prvom čitanju bio kristalno jasan – očaj. Doris je stala iza svoga postupka (i neka je) jer je samo tako mogla opravdati svoj postupak – sebi. I mislim da je to najteži dio. Kada moraš postupati iz očaja, ne sviđa ti se, ali znaš da je to nešto što se učiniti mora. A mora.
Veliki uticaj majke na ćerkino samopouzdanje
Ne, u pravu ste, ne mora. Znam mnoge koji nikad nisu dobili po ušima. Znam i kako sada ne znaju skloniti tanjir za sobom, znam i kako krešu sve po spisku svojim roditeljima, a znam i kako se prete profesorima u školi. Ne mora se malo dete lupiti po guzi. Ne mora se ni platiti porez. Je, ići ćete u zatvor, ali TEHNIČKI, vi ga platiti ne morate. Dobila sam i sama koji put kada sam zaslužila, ali se ne sećam toga kao nečeg posebno bitnog u svom životu. Ali se sećam mame koja je nakon toga redovno plakala u kupatilu. I uz Doris sam jer verujem da joj je teško. Da po noći leži budna, da u kupatilu plače, da nekad gleda u plafon i ne zna što dalje. Jer i to znači biti mama. I mame o tome ne pričaju. Zbog drugih mama.
Osećaj koji me pati od kad imam svoje dete je taj strašan osećaj neznanja, nemoći, neadekvatnosti. Jer nema ‘pravih’ i ‘krivih’ odgovora, najčešće se skače na slepo i moli boga da se dočekate. I svatko ko vam kaže da je drugačije, laže. Svaki trenutak u životu ja od sada dovodim u pitanje. Hoće li joj ovih pola sata blejanja u TV naškoditi? Hoće li zbog toga u pubertetu divljati? Ako danas nije pojela voće, hoće li joj šta biti? Zubi se početi kvariti? hoće li zato što sam danas provela sat na laptopu ona razviti osećaj manje vrednosti i ostati trudna sa 13? Majčina briga nema granica. I SVE se tako osećamo. Ali si ne priznajemo upravo zbog onog početka – žena je ženi vuk.
Kako srpska žena shvata aerobik
Kada je Doris lupila svoje dijete po peleni, izašla je u javnost jer je očekivala da će je druge majke od kojih su tolike učinile to isto, potapšati po leđima i reći ‘događa se, i ja sam; ne grizi se, i drugi greše.’ Ono što je dobila je pljuska od svih majkih koje su isto učinile i nisu priznale. Pljuska od svih koje to nisu JOŠ učinile pa se pametare. Pljusko od svih koji nisu imali fikus, a kamoli dete, ali znaju kako se dete odgaja. Sećam se samo kako su se menjali stavovi vezani uz moje dojenje. Na početku sam imala problema i stalno sam slušala o tome kako ‘ne smijem odustati jer je to najbolje za dete! Potrudi se! Radi više!’ i osećala sam se da ću biti najlošija majka ako mi dete ne bude dojilo. Kada smo to rešili, osuđivana sam jer sam joj na početku davala i formulu (bojala sam se da nije gladna). Kada smo se rešili formule, bilo je žena iz moje porodice koje su se ljutile jer idem dojiti bebu u drugu prostoriju (?!) jer i one su žene i to su prošle i što to ja sad izmišljam. Kada sam dojila vani, dobijala sam prekorne poglede. Sramota, sise na izvol’te! Nakon što mi je dete napunilo godinu dana, najbolja stvar na svetu znana kao dojenje je postala nepodobna. Halo, pa mala ti ima godinu dana i JOŠ DOJI?! Čekaj, dete ti ima godinu i 3 meseca i JOŠ DOJI?! Pa dobro, do kad ti misliš diti?! (Ne brinite, u međuvremenu smo prestale, ali ne radi dušebrižnika, ostala sam bez mleka). I to je stvar koja me naučila da kad si majka SVE radiš krivo. Ti misliš da radiš krivo, a onda ti svi ostali još to i napominju.
I zato budem stravično ljuta na sve žene koje ćute. Naravno da muškarci misle da se trbuh izgubi po dolasku iz rodilišta kad ja kao žensko nisam znala donedavno da to nije tako! Naravno da svi misle da stignete kuvati, prati, spavati, jest, vježbat, dojit, uspavat dijete, imat seksualn život, društveni život, čitat knjigu i provodit kvalitetno vrijeme s djetetom kada nitko nikada nije ustao i rekao JA NE MOGU!! A ja ne mogu. Svaka čast onima koje mogu, ali sada već vjerujem da takvih nema. One koje izgledaju kao da mogu, lažu. Nije sramota reći da imaš pomoć u kući (imam i ja – muža ;)), nije sramota reći ‘ne stignem kuhat, to mi mama’. Lijepo je reći ‘stignem kuhat i spremat i bit s djetetom, ali se ne stignem našminkat i pit kavu na špici’. Jer nešto mora patiti.
Kako da podižete dečaka, a kako devojčicu
Zato je nedavno buknuo internet oko nove reklame za Bugaboo kolica u kojima mama-model trči u bikiniju s detetom. I žene su napokon progovorile. Napokon je krenula salva komentara u kojima žene dižu glas da ih se time vrijeđa. Ne, ne vređa ih manekenka. Ona JE mama i ona TAKO stvarno izgleda. Ima žena koje nakon porođaja mogu na traku za trčanje. Ma mogu odmah na crveni tepih! I to je u redu. Ima mama kojima treba godina dana da se vrate u prvobitno stanje (i sama sam među njima). Ima mama koje se ne vrate nikad. Neke jer se nisu trudile, neke jer nisu mogle. I to je ok. Ali bikini je uvredio gotovo svaku jer sugeriše da tako mlada majka TREBA da izgleda! Jer opet, ne radi dovoljno na sebi ako tako ne izgleda. Kako misliš nisi stigla biti 2sata dnevno 5 dana u nedelji u teretani s osobnim trenerom koji košta dosta novaca nakon što si kuvala, prala, čistila, igrala se, spremala, usisivala, vešala veš, čitala priču za laku noć?! Pa ne znam, htela sam da SPAVAM?!
Reklama je polučila odlične rezultate, medijska hajka je postignuta, rasprave su potaknute i to je to. I svejedno su opet ženu uspeli svesti na tu jedinku čiji je cilj izgledati izvrsno, ali u svrhu zadovoljavanja tuđih kriterijuma. One koje izgledaju tako, to čine ‘zbog drugih’, one koje ne izgledaju, one su ‘ljubomorne debele krave’. I tu rasprava završava. Jer žena nije potpuna bez tuđeg odobravanja i postoji samo ako je se posmatra kroz tuđe oči. Žena ženi nastavlja biti vuk jer se svode na debele i mršave, uspešne majke i neuspešne, one koje se stignu našminkati i one koje hodaju u razvučenoj trenerci. I nikada se ne ide dalje od tog stereotipa, dalje od  rasprava gde bismo ipak mogle jedna drugoj ipak priznati da smo lupile dete po peleni jer taj dan nismo znale ni bolje ni pametnije.
Ko je žena iz pesme „Čekaj me, i ja ću sigurno doći“
Mislim da bi svaka žene trebala težiti pojmu Amazonke. U ideji, naravno. Jer žena je uistinu ratnica koja se stalno testira i stalno se bacaju novi izazovi pred nju. Davno je prošlo vreme domaćica bez ambicija. A biti ponosna na sebe i verovati o ono što radiš postiže se potporom. Potporom i razumevanjem – kako društva, tako i partnera, ali prvenstveno drugih žena. I ja znam, i priznajem, da sam često loša žena, diskutabilna majka, nisam utegnuta, jedem svašta, kuham, ali ne najbolje, ne znam gotovo ništa ispeći, nekad dreknem na dete od godinu i po dana, perem kupatilo divno, ali usisivam katastrofalno, ne nosim štikle i zavisna sam od društvenh mreža – ali to je ok. Mora biti ok. I bilo bi lepo kada bi i druge žene priznale meni i sebi (i Doris) da i one nisu puno bolje, ali je to čist’ ok.
 
Izvor: http://misusovo.blogspot.rs/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama