Da se sad popnemo na drugi nivo i “osetljiviji” teren – šta je s prosvetarskim platama. Bez ovog pitanja nijedan razgovor o stanju u prosveti ne može da prođe. Zaista je bruka i sramota koliko su te plate male. Ali to nije jedini problem. Međutim, nekim profesorima, nažalost, to je jedini problem. Čitam po raznoraznim prosvetarskim forumima, imaju i grupe i stranice po FB, i svi samo o platama razglabaju. Ne videh u skorije vreme da razmenjuju informacije bilo koje druge vrste.
Činjenica je da se malim platama teraju kvalitetni ljudi iz škole. Činjenica je i da je još veća bruka iznos njihove plate. Na kraju krajeva, ja to najbolje znam – iz voljene škole otišla sam samo zbog veće plate. A isto tako je činjenica i da nam škola nije kvalitetna. Za to su istom merom krivi i profesori i pogrešna politika, loši planovi i programi.
I opet se vrtimo u krug. Hajde onda da se fokusiramo na najbitnije – kvalitet obrazovanja. Lepo reče novi ministar da je plan da učimo u hodu. Ja sam to razumela da uvek učimo. Ne samo za ocenu, tu lekciju, tog dana. I da malu maturu koristimo kao putokaz šta treba popraviti.
Jedan moj kolega imao je, po mnogima, groznu naviku da uopšte ne pregleda kontrolne. Meni je to bilo užasno, tad, ali sad već… premišljam se šta da mislim. Imao je dvočas jednom nedeljno. Zakaže on deci kontrolni, urade deca kontrolni, sledeće nedelje očekuju da ih donese, on kaže da će sledeće, pa onda sledeće nedelje otključa fioku, a tamo kontrolni – nepregledani. Uzme on jedan s gomile, prozove ime koje je na njemu, pa pita dete: “Hajde ti meni lepo reci šta si odgovorio na prvo pitanje.” Da, bitno je i da uopšte nije gledao da li deca prepisuju tokom kontrolnog, sedne kraj prozora i gleda ko prolazi pored škole. Da li je bilo surovo što ih tako propituje? Jeste? Da li je on bio lenj? Jeste. Ali, da li je ovo efikasna metoda za “pravo znanje”? I pored svih manjkavosti, iz ovoga su naučili da je znanje – znanje, da se ne isplati prepisivati… U tom smislu, metoda je efikasna.
Kad budemo došli do toga da je bitno znanje a ne ocena (u bajke verujem, bez obzira na sve), imaćemo kvalitetno obrazovanje. Imaćemo funkcionalno znanje. Kad hoćete da pohvalite rad nekog profesora, onda obično nabrojite koliko je njegovih učenika bilo na takmičenjima, šta su osvojili… Bitno je i to, ali je mnogo bitnije da ih je SVE nečemu naučio, potakao da razmišljaju, a ne samo tog jednog ili dvoje koji bi i bez njega (možda teže a možda i ne) došli do istog rezultata. Za najveći kompliment u celom svom profesorskom radnom veku računam kad je učenica koja je kod mene imala trojku, povremeno četvorčicu, na prijemnom ispitu za srednju školu osvojila 18 bodova iz srpskog. Naravno, pomislila sam da je prepisivala, a ona će: “Nisam, nisam mogla. Samo sam se sećala svega sa časa.” Ne smem da joj pomenem ime, sad je poznata glumica, model i voditeljka. Ona je uspeh! Onaj pravi.
Kad dostignemo svest da je bitnije nešto znati, između ostalog i znati razmišljati, naučiti tome decu… a ne samo kolika nam je plata (mada je bitna, ali ne najbitnija)… sve ostalo doći će samo po sebi. Ali – tek za tridesetak godina. Naravno, pod uslovom da počnemo sad, ovog trenutka.
Izvor: http://miljalukic.blogspot.com/
