Poslednjeg dana u klasi postdiplomskih studija iz engleskog jezika, trebalo je da uradimo prezentaciju o našim ciljevima u karijeri ili nešto slično tome. Nekako smo morali da ustanemo i da pred pedesetoro ljudi izjavimo šta ćemo učiniti sa svojim životima. Jedan tip je blebetao o lingvistici staronemačkog jezika. Drugi je pričao o proučavanju Majkla Filda, pseudonima incestuoznih lezbejki, tetke i nećake, koje su pisale ode svom pekinezeru pod nazivom Vim Čou: Plamen ljubavi. Ostali su govorili o Emili Bronte ili romanima koje će napisati. Ali ne i Nel.
Nel je ustala i rekla da je završila sa svim tim glupostima. Nakon tog semestra, rekla je, planira da napusti studije, dobije decu i vodi organsku farmu.
Bili smo zaprepašćeni. Nel je kršila svako načelo feminizma kojem su nas učili: koristi talenat koji imaš, dosegni što više možeš, razbijaj barijere predrasuda ako ih ima. Vrediš samo onoliko koliko i delo koje stvoriš, i to delo koje stvoriš mora biti jednako onome što stvara muškarac. Možeš da radiš sve što i muškarci, a ostajanje kod kuće sa decom definitivno se nije uklapalo u tu sliku.
Ispada da sam i ja krenula Nelinim stopama. Napustila sam doktorske studije da bih ostala kod kuće sa svojim sinom. Nastavila sam da pišem, ali to nisam činila na štetu svoje porodice koja je rasla i za četiri godine se umnožila za tri sina. Umesto da dane provodim držeći predavanja o Fukou, ili o Čomskom, ili o opštem pisanju, ja stavljam gomile veša na pranje. Podučavam kod kuće; učim dečicu da čitaju i izvode naučne eksperimente sa prikupljenim tubama od rolni toalet-papira. Nosim vrećaste donje delove trenerke i šljampave haljine umesto kratkih sukanja i dugih sakoa. Nemam organsku baštu, ali uzgajam blatnjavi vrt prepun biljaka-mesožderki i heklam šeširiće za svoju decu.
Moji izbori su podjednako zaprepašćujući kao i oni koje je napravila Nel. I ja sam savršeno zadovoljna izborima koje sam napravila. Niko me nije naterao na njih; napravila sam ih svojevoljno. I uprkos tome što sam sama odlučila da živim životom koji me ispunjava i čini srećnom, ja traćim vreme. Ljudi misle da svako može da ostane kod kuće i brine o deci (ne može). Svako može da podučava kod kuće (i opet, ne može). Ono što ja radim svakog dana zvuči kao posao za nekvalifikovanu radnu snagu, i odatle potiče taj osećaj traćenja vrednosti. Ljudi misle, ako svako može da radi ono što ja radim, zašto to ne bih prepustila drugima — vrtiću ili školi — i provela vreme negujući svoj unutrašnji život i podučavajući druge kako da rade isto?
Ali ja ne želim to da prepustim drugima. Meni se dopada moj posao. Nisam domaćica iz pedesetih godina prošlog veka čiji muž očekuje večeru na stolu kada stigne kući. Niko me nije naterao na tu ulogu. Ja sam je sama izabrala. I zbog toga što sam izabrala to ostajanje kod kuće sa decom kao ulogu koja je potpuno u skladu sa mojom vizijom samoostvarenja, i ostvarenja moje dece, tvrdim – da, to je podjednako feministički izbor koliko i svi drugi.
Zagovornica sam dojenja. Provela sam godine učeći žene kako da nose bebe uz sebe u nosiljkama i maramama. Želim da postanem liderka u organizaciji Attachment Parenting International. Želim da držim časove drugim klincima kod kuće. Imam bogat lični život, ali imam i sve ono što me kao feminističku aktivistkinju ispunjava. Samo, očigledno ne onu vrstu koja se izgleda računa. Jer znate, razgovor sa mladim majkama o intoleranciji na mlečne/sojine proteine može da promeni živote. Samo, ne onako kako to zamišljaju tradicionalne feministkinje.
Bila sam feministkinja na postdiplomskim studijama. I sada sam feministkinja. Odbijam da odbacim taj naziv samo zato što drugi tvrde da nemam prava na njega. Prisvajam ga za sebe. Prisvajam ga za sve druge majke koje su odlučile da ostanu kod kuće, koje su donele hrabru, svesnu odluku da brinu o deci u društvu koje obezvređuje i brigu i decu.
Ako feminizam znači pravljenje sopstvenih izbora, priliku da živite u potpunosti ostvaren život bez spoljašnjeg pritiska da radite ili budete nešto, onda smo mi feministkinje. I premda neki dani mogu biti naporni, iako ponekad poželimo da prodamo decu i pobegnemo u Vegas, zadovoljne smo svojim izborima. I naposletku, to je ono što feminizam i znači.
Autorka teksta je Emili Brodbent. .
Tekst je prvobitno objavljen na Scary Mommy
Tekst prevela i prilagodila Nora Gashi.
Izvor: Centarzamamae