Сјај и беда кућног реда

јануар 14, 2017

ПОНОЋ И ЈЕСТ. ВРИЈЕМЕ ДА МАЈКА ДВОЈЕ МАЛЕ ДЈЕЦЕ, ДОРУЧКУЈЕ.
АЛИ КАКО?!
Лежим у кревету, уморна к’о коњ и боле ме и леђа и глава, и леђа и руке, и ноге и коса и обрве… И леђа.
Али, ја сам господарица свог времена и никаква глад мене неће натјерати да устанем и трошим драгоцјено вријеме на жвакање и гутање, кад могу лијепо лежати. Не, нееее. Нема устајања, таман цркла!

Али жива се упиша! Не знам само од чега, мајко мила, кад ништа нисам ни јела ни пила цијели дан. Зажмирим најјаче што могу и сад ми се чини да ипак није толико хитно, могу ја то истрпити.
Ммммммм.
Ма могу. Па бар до првог сљедећег бебиног вриштања/храњења/носања…
Мммммм!!!
Баш јако жмирење не помаже нарочито, али једно је сигурно, ЈА устати не могу! Осјећам да су ми витални органи везани за кревет и ако се помјерим само један милиметар, одвојиће се цјевчица којом је моја десна срчана преткомора спојена са јастуком, и цркнућу.
И наравно, установим, да могу и морам трпити, како нећу моћи – ја, не само да сам господарица свог времена него и парасимпатикуса, и идем у тоалет кад ја хоћу!
Поносна на своју моћ игнорисања егзистенцијалних потреба, која је учинковитија него Сидартин осмоструки племенити пут, смјешкам се побједоносно.
АЛИ НЕ ЛЕЗИ ВРАЖЕ (НЕ ЛЕЗИ МАЈКО!), КАО ДА МИ НИЈЕ ДОСТА ОВО ШТО ВЕЋ ТРПИМ, У ТОМ МОМЕНТУ МОЈА ЈАДНА ЦРИЈЕВА ПОЧИЊУ ТАКО ИЗДАЈНИЧКИ ДА ЦВИЛЕ, ДА НИ ЖМИРЕЊЕ НИ ММММ ТУ НЕ МОГУ НИШТА. НЕ СМЕТА МЕНИ НИ ГЛАД НИ ТО ЗАВИЈАЊЕ, АЛИ БЕБУ ЋЕ ПРОБУДИТИ СИГУРНО.
(Да, беба спава поред мене, креветац нам служи за постељину, к’о сав нормалан свијет што ради.)
Шта ћу сад?! Не смијем га пробудити, три сата сам га успављивала. А ако он закрешти пробудиће и брата и тату. И бабу и деду, иако они живе у другом дијелу града.
Па била бих у стању памперс пелену појести само да не устајем, али мораћу изгледа устати, јер ни памперс не могу дохватити одавде гдје лежим. Нема друге, диж’ се!
Еис. Треба устати из кревета. А то је узимајући у обзир суперсензибилнеаудиосензоре који су се развили код моје бебе, поприличан подухват. А развили су се захваљујући чињеници, да наше штедљиве комшије, готово сваку ноћ, у ниском старту, чекају јефтину струју, па јел’ откуца 12, удри по центрифуги и усисивачу (иако мени више звучи као моторна пила, можда режу мрве, не знам). И онда, у тим ријетким тренуцима, када нисмо изложени земљотресу њиховог економисања, ја се трудим да не дишем, само да га не пробудим.
Али, срећом, усавршила сам нечујно устајање из кревета. Јер ја, не само да сам господарица свог времена и уринарног тракта, ја сам притајени тигар и скривени змај и према томе, у стању да се, у само једном елегантном хипу, бацим крај кревета. Ахаааа. Сан и јава храброг Коче. У ствари сам обична, поспана и гладна породиља са ушћаклим леђима, и тај скок не изгледа ни као тигар ни као змај, него као разредни старјешина из Лајања на звезде. Само што се ја не забијем у зид, него у радијатор. И онда стојим тако неко вријеме, разрогачених очију и разјапљених уста. Мање боли кад се зине (осим жмирења, још једна учинковита метода сузбијања потреба).
Јаукање не долази у обзир, довољно је већ буке направила моја цјеваница док се звонко разбијала од радијатор (оргуље сигурно праве од људских поткољеница). И док псујем у себи, стојећи на функционалној нози, придржавам се за ову рањену, и што од скока, што од бола, затетурам се и провјереном техником хватам за већ поприлично крезубу завјесу… ЧК ЧК… оооодоше још двије квачице. Питала ме Сека, тета што нам повремено очисти стан, шта је сине са завјесом?
Иначе остане ми пара да платим тету јер имам један оброк дневно. Шалу на страну, и да зависи од оброка, не бих јела, платила бих тету, то је најкориснији трошак који може направити једна мајка.
Како год. На ногама сам. Једна нинџа.
Шуњам се кроз собу, кроз ходник, али успут пролазим крај купатила и чезнутљиво погледам у врата. Стојим тако који секунд, размишљам да брзински и то обавим, иако господарим тим сегментом, успут ми је јел’. Није што морам.
А минут касније, са веце шоље, чезнутљиво погледам на каду. Скромност ми није врлина. Јест’ да имам само десетак минута до првог испадања дуде али стићи ћу ја и то.
Не сјећам се кад сам се оно купала задњи пут. Пффф… кад бих знала који је данас дан можда бих и могла израчунати, али је на моју катастрофалну временску орјентацију још и превалила поноћ и нема теорије да сконтам ни јел’ још данас ил’ је већ сутра, а камоли кад сам се купала. Али мислим да ће убрзо прољеће… ред је да се окупам. Кад је бал нек’ је маскенбал!
Склањам пажљиво завјесу од каде и сцена коју угледам је страшнија од оне Хичкокове. Веш!
Зинем, да ме призор мање боли.
Заборавила сам веш у кади. У свим његовим величанственим фазама. У малом лавору, флекаво-буђаво-натопљени који се тек треба прати. У великом лавору, опрани, који сам заборавила убацити у машину за сушење/на радијатор. И осушени, који нисам стигла сложити ни испеглати. Гледам у те немилосрдне камаре и само чујем његов глас… “Како мислиш цијели дан си прала веш?! Машина пере веш!”
Схватила сам ја одавно, судећи према обезвријеђености женских кућанских послова, да мушкарци вјероватно замишљају да њихов веш и суђе кад се упрљају оду на море пар дана да се окупају и изготиве, па се послије врате чисти и сређени свако на своје мјесто. Осим те једне чарапе. Она остане на мору.
И ја бих радо на море. Кажу да се пливање не може заборавити, али ја мислим да се не сјећам ни туш како се користи.
Склањам вешове, улазим у каду, гледам горе у туш,… високо брате. Бука коју би направила вода падајући са тих 180 цм би исто пробудила бабу и деду, тако да одлучујем да ублажим тај пад и чучнем. Судећи по болу у леђима ово није био чучањ него троструки салто. Ограничена болом, праћакам се ту једно вријеме, као Смигол у потоку, али моја леђа изгледа не могу поднијети тортуру тихог купања и морам ово да обуставим што прије. Покушам да устанем али ноге од кољена наниже су ми утрнуле и нема теорије да се усправим. Остаје ми једино да се превалим напријед на кољена, и то на ону разбијену цјеваницу. Учинак је такав да морам и да жмирим и да зинем!
Клечим тако беспомоћно у кади, са несносним болом у леђима и до пола утрнутих ногу, и чини ми се да ћу остати овако до краја живота, јер ми устајање из каде тренутно дјелује као нешто што може направити само Нађа Команечи. А ја нисам никаква гимнастичарка, ја сам гладна и поспана и боле ме леђа, не могу ја ово.
Моје вријеме за топли оброк је већ увелико истекло и приморана том чињеницом, дижем се, па, са нешто мање елеганције него малочас из кревета.
Али немам шта обући. Можда бебине гегице. Ту смо негдје с килама, откад овако доручкујем у поноћ. Ево може баде мантил,… он вијори док трчим у кухињу, па таман фино расхлађујем кољена.
А КАКО БИ САМО БИЛО ЛИЈЕПО ВЕЧЕРАТИ У НЕКОМ РЕСТОРАНУ НА ВРХУ СВИЈЕТА, ИЗМИШЉАТИ ШТА ЋЕШ ЗА ДЕСЕРТ… НЕ БИХ НИ ТО ЗНАЛА. У РЕСТОРАНИМА НЕМА БЕБА КОЈИМА ИСПАДАЈУ ДУДЕ, МОРАЛА БИХ НАЋИ НА YOUTUBE-У “ДЈЕЦА ЈАУЧУ”, ДА БИХ СЕ ОСЈЕЋАЛА ИОЛЕ НОРМАЛНО.
Једе ми се нешто слатко, али у кући, осим купуса, ништа слатко нема. Има додуше онај један манчмелоу што се сјаји испод тросједа већ неко вријеме. Легнем на под да дохватим свој доручак (баде мантил је баш згодан за овакве ситуације) али у глади су изгледа кратке руке?! Лежим потрбушке и млатим рукама десно лијево испод тросједа, док у потпуности не поништим учинак прољетног купања, али успјела сам да дохватим свој десертић и само то је важно. Бог ме је погледао и манч је у одличном стању. “Испод тросједа” је за чоколадицу, као “подрум” што је за вина.
Ово је за мене слијед од 6 јела! Прво пажљиво покрцкам чоколаду, па усисам бијели шлагић (какве шкољке, какви бакрачи), па мазнем кексић, и још ми остане времена да изравнам папирић.
ААААААААААААААААааааааааааааААААААаааАААААААааааааааааааааААААААА!!!
Трчим сумануто, бржа од метка, јача од локомотиве!
АААААаааааааАААААААааааааааааа!!!
Бацам се на кревет, враћам дуду. Хух. Па све сам стигла, човјече. Тигар, змај, ово оно.
И шта ми фали,… враћам испале дуде слатким бебама.
Зар имам паметнија посла.
Глутенска принцеза Бојана Мутић
Извор: Мамаклик

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама