Омагамаста или како родитељство није онакво како сам планирала

јул 3, 2016

Читам тако књиге, коментаре, слушам приче – како то треба да изгледа родитељство, како треба васпитати децу итд.
roditelji-reklama
Данас је прави тренд бити у тим водама. Мотива је разних: нећу да будем као моји родитељи, хоћу да моје дете буде вундеркинд, не знам како да се изборим да не вичем, не знам како да ме дете слуша… Ма бирајте само!
Просечан родитељ, који нема мастер из психологије, покушава да упије у себе разне теорије, разне патенте, шеме, савете и да, на свој скроман, лаички начин, прокљуви шта то треба да ради.
Јер ако негде погреши, не битно што ће дете можда упропастити током одрастања и сазревања, већ увек ће бити ту неко ко ће да каже где греши.
А реално, шта год да урадиш – неко ће ти рећи да то радиш погрешно. (О томе у једном другом посту.)родитељство није како са планирала
Пре но што сам постала мама, имала сам неке замисли како ће све то да тече. Добро, могу да кажем и да нису замисли, не, то су били прави планови. За које нисам ни сумњала да ће бити поремећени.
Наравно да не. Ја сам она врло нефлексибилна и непопустљива и упорна (па, добро, биће да бандоглавост клинци наслеђују од мене).
Моја околина тада није била баш од оних са клинцима, тако да није било повратних коментара на моје планове. А и оне који су били, дочекивала бих на нож (типа моје маме: “Видећеш ти кад добијеш своје дете!” – Је л’ још неко алергичан на ову изјаву, иначе?).
Углавном, први закон мог родитељства: непопустљивост! Нема везе што плаче, што прави сцене на сред улице (док се “добронамерни” окупљају да питају зашто пуштам да дете плаче), што хоће да спава у нашем кревету, што неће у кревет. Нема, крај.
Сем ако плакањем буди старије дете. Налазите се у гостима. У страној земљи. И тако мноштво неки ситуација.
Затим, доследност. Нема слаткиша пре другог рођендана. Нема ТВ сем понекад, ако мислим да заслужују. Нема приче пред спавање јер нису склонили играчке.
Сем што постоје бабе и деде. Одлази се на рођендане и да се клинци друже. Треба ти некад 15 минута мира а не да слушаш цику. Ниси их видела цео дан и успављивање је јединих 10 минута са њима. И тако мноштво неких ситуација.
Све што је нездраво моје дете неће видети/чути/окусити. Само органски производи, кућно прављење кашица, цеђени сок. Нема ТВ-а, бар често.
Сем што је органски често прескупо. Што се некад нема времена за прављење кашица (или вам треба хитно негде напољу а нисте понели). Једу виршле и паштете у вртићима. Код бабе на ТВ по цео дан индијске серије.
Данашња омладина (а и неки старији) слуша, за мој укус, очајну музику. Боље да буде изопштен/а због тога него тиме да се трује.
А онда на прослави у играоници нечијег тамо другог-трећег-четвртог рођендана трешти Гангам Стyле (или ти Омагамаста у интерпретацији моје деце).
Ништа се не склања у стану. Нека науче да не смеју да дирају.
Ех, некад сам имала лепу колекцију ДВД-ева, књиге су биле сложене по жанру, а стаклени сточић се пресијавао (па добро, бар провидео). А успели су и да поред свог надзора део зида исцртају.
Некада давно сам обећала себи и да нећу викати на своју децу. Све ћу стрпљиво објашњавати са великим поштовањем.
Док не схватиш да фаза „зашто?“ која долази после фаза „ја ћу сам“ и „нећу“ траје веома дуго. И некад дискусије мораш да скратиш са „Зато што ја тако кажем!“.
Има ту још ствари за листу. Ал’ да не детаљишем, ово је довољна назнака, зар не? И шта би од мојих планова? Хм! А тек је 5 година прошло.
А од ваших?
 
Извор: mamaizmagareceklupe.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама