Клинички психолог др Пановић: Први знаци да је дете зависно од екрана – суве очи, цупкање, неодазивање, одлагање обавеза

Двоипогодишње дете из Србије завршило је на одвикавању од гледања цртаног филма “Пепа прасе”, након што је данима проводило по седам сати гледајући тај цртаћ и почело бизарно да се понаша, невероватан је случај зависности који је у својој пракси забележио наш клинички психолог Влајко Пановић.

– Родитељи су довели дете због несвакидашњег, бизарног понашања. Дете је мирисало стопала гостима, завлачило се под сто и скичало као прасе – прича за “Блиц” овај психолог.

Када је случај завршио у његовој ординацији, Пановић је питао родитеље да ли дете можда гледа цртани “Пепу прасе”, на шта су му они одговорили потврдно и додали да дете тај цртани обожава и да га гледа и по седам сати дневно.

– Ако него конзумира неку врсту информацију у тој количини, код детета садржаји тог цртаног филма постају доминантни део његовог искуства према реалности и зато дете репродукује научено понашање – испричао је за “Блиц”, психолог Пановић.

А онда су га извели на игралиште

Решење је уследило када су родитељи извели дете напоље на игралиште и понудили му неке друге садржаје као што су скакање, играње на ваздуху са другом децом…

– То је било све оно што се у реалном животу назива правом игром, где се ствара осећај радости и смеха, у коме је дете живи учесник међу другом децом, а не пасивни пријемник виртуелних садржаја из цртаног или видео игара – каже нам он.

После неколико дана, додаје, дете је потпуно престало да гледа цртани филм зато што су му се родитељи посветили на потпуно другачији начин.

– Неки родитељи данас нису посвећени довољно својој деци. После извесног времена дете је постало срећно и у потпуности заборавило на цртани филм – објаснио је у разговору за “Блиц” Влајко Пановић.

Хистерија због мобилоног телефона

Већ од раног детињства, деца знају да користе мобилне телефоне, иако у почетку то може да послужи као нека врста анимације, из дана у дан тако најбрже долази до зависности од ових уређаја.

Он је са нама поделио и случај четворогодишњег дечака који је био опседнут мобилним телефоном. Дечак живи у вишечланој и вишегенерацијској породици где сви пуно користе мобилне телефоне. Није ишло у обданиште, а телефон му је био главна перокупација.

– У једном моменту, дете је желело телефон, а када му мајка то није дозволила уследила је његова бурна реакција. Дете је почело да вришти и на крају је бацило телефон. После тога дошли су код мене да потраже помоћ – испричао је психолог Пановић за “Блиц”.

Све ово је јако тужно

Феномен све веће присутности екрана у људским животима може да произведе бројне недостатке. Све је већи број људи који мало времена проводе дружећи се са другима или радећи неки креативни посао.

– Ми се не познајемо, а већ смо почели да се отуђујемо. Огроман број породица не може да успостави минималну комуникацију са својом децом и то је стварно јако тужно – истакао је клинички психолог.

Први видљиви симптоми зависности

Захваљујући софтверским креацијама у видео играма, објашњава Пановић, играч остаје фиксиран за екран, са максималном концентрацијом пажње на могуће искушење или изазове, а све то троши његову менталну енергију.

Потом се, каже, јављају одређени симптоми зависности, пре свега суве очи, цупкање ногама за рачунаром, хипнотичка везаност за екран, искљученост из реалних животних токова.

На пример, родитељи више десетина пута дозивају децу да дођу да ручају, а они одговарају са “сад ћу”, ту већ имамо проблем, као и занемаривање обавеза, личне хигијене, одласка у тоалет и конзумирање оброка. Често реагују негодовањем и агресијом када им се неко од чланова породице обрати – објаснио је за “Блиц” психолог Пановић.

С обзиром на то да су сви ти “паметни” уређаји тековина 21. века, без којих је савремени живот немогућ, поставља се питање где је граница.

– Родитељи не треба да се ослањају на договор са децом, већ да ограничење дође споља, где ће боравак испред екрана доћи тек после одрађених обавеза у школи и кући – саветује овај клинички психолог.

“Забрана никако”

Пановић, стриктно наглашава, да родитељи никако не користе методу “забране било чега”, како би подигли свој ауторитет, јер онда деца почињу да лажу и крију ствари.

– Дете до 3 године не би требало да има контакте са екранима било које врсте, самим тим неће конзумирати те садржаје, а родитељи су дужни до пунолетства деце да омогуће развој њихових потенцијала, да организују себе у времену и простору, да развију здраве обрасце живљења, да разликују добро од зла, развију емпатију да би могли да разумеју друге људе, да развију стрпљење и солидарност према другима који су слабији и другачији – истакао је Пановић.

Додаје да употреба интернета подразумева едукацију деце, а само да се фокусирају на забаву. Многима је забава постала основно занимање и то није добро, треба бити свестан и да је интернет од велике користи.

Деца морају да имају обавезе

– Ми не можемо да зауставимо точак технолошког развоја, већ да се трудимо да разумемо корисну вредност тих помагала, а не да децу пасивно препустимо да они постају жртве превеликих искушења. Било би добро да родитељи заједно учествују са децом када гледају цртане филмове или играју игрице, да би помогли деци да разумеју неприродне садржаје – саветује он.

Он апелује на све родитеље да не штите децу од обавеза и радова.

– Напротив, помозите им да заволе живот кроз праву игру и да проводе што више времена у природи – закључио је Пановић.

Извор: Блиц