Лепа реч више не отвара гвоздена врата

4 маја, 2015

 
Живимо у свету у ком једна испеглана кошља, скупо одело, добре наочаре и аутентичан парфем могу да отворе многа врата. Ако умете лажно да се смешкате иако вам је шестица горе мезијално кварна, убаците понеку реч на енглеском језику док водите разговор иако не знате да се у вашем матерњем речца не пише одвојено од глагола, ако поменете онако ноншалантно у стилу узгред-буди-речено неку страну егзотичну дестинацију на коју сте путовали иако немате појма где је рецимо Ђавоља варош, отвориће вам се чак и она директорска, са србенкастом плочицом на њима.
Лепа реч више не отвара гвоздена врата. Сада је лепа реч замењена са неком новом, често страном ал да звучи „интелектуално“ а гвоздена врата су замењена оним металик матираним неких скупих кола, или оним обезбеђиваним неких фенси клубова. Те нове речи, битне звучности а небитне садржине, отварају шмирантима нове пословне могућности, секу тиквама старо корење, а понекад и лакима дижу ноге а спуштају морал. Ако не знате на које конкретно речи мислим, ево неколико којих морате запамтити. Урбане „лепе“ речи су брате, матори, блејим гајби, метар дана, сwаг, yоло, а корпоративне „лепе“ су кежуал фрајдеј, фоловери, едитовање, муд, шутинг, бај д веј.
На снази је СЕЛФИ генерација. Прошло је време када су у категорију лажљиваца спадали продавци магле. Дошло је ново време када је најбитније продати себе. Сликати се што лепше, бити на правим местима и дружити се са правим људима тј. на ИН местима и дружити се са утицајнима. Утицајни су исти смртници као и сви ми остали само са неосновано великим егом а малом самокритичношћу.
otu]enost
Живе се Инстаграм животи. На сликама нико никад не испада довољно добро, јер се сви труде да испадну а не да буду. Тамо сви имају пара, сви су насмејани и добро се проводе, тамо се само путује, једе, пије, брчкају се прстићи, накривљују се главе и пуће се уста. Све то не би било толико страшно да у свему томе има бар имало истине. Уместо да стварно живимо лепе тренутке које бисмо касније поделили на друштвеним мрежама, почели смо да форсирамо тренутке које ни не живимо да бисмо их делили на дрштвеним мрежама.
Онда се дешава ситуација да се сви толико друже а да нико никог заправо не познаје, да се сви толико мувају а да се нико ни поред кога не буди, да се сви толико труде да буду посебни а да управо због тога сви личе једни на друге. Дешава се да сви све умеју а нико ништа не ради, да би сви све могли кад би им се пружила прилика, а они ништа не пружају да би прилика била могућа. Сви причају у глас и нико никог не чује, сви имају коментар на све а никог ничији заиста не занима. Сви говоре много а мало ко уме да слуша иако имамо два ува а једна уста да бисмо слушали дупло више него што говоримо.
Прочитао сам пре неки дан савет једног истакнутог говорника који каже „Fake it until you make it“ тј. фолирај док не успеш. У том савету је сва несрећа данашњег времена. Не само да нам животи пролазе у жељи да успемо да стекнемо што више, него нас ето сада саветују да се још и фолирамо. А истина је тако једноставна… Ако не умеш да будеш срећан са оним што имаш, нећеш бити ни кад будеш имао оно што ти фали.
Извор: blog17dan.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама