Миша Jанкетић: На моју "срећу" ја сам прво немао, па имао породицу

Фото: П. Митић

Чекамо зору да нам сване, бојимо маштом сиве дане, добротом лечимо туђе ране. За кап љубави да нам кане, за мало среће на длан да стане.

Ово су стихови песме са одјавне шпице серије “Породично благо”, која се репризира на РТС. Од првог емитовања овог серијала прошло је 17 година, а ова се песма и у стварном животу и даље пева.

Када ће се, најзад, запевати “Ај, па пукни зоро”, питамо за почетак легенду нашег глумишта Мишу Јанкетића, који у овој серији глуми Гаврила Гавриловића:

– Има нека ствар која се зове реалност. А, реалност у којој ми сада живимо личи ми на то да скоро неће бити боље. Али, уз помоћ маште и добре воље, љубави и доброте коју човек освоји, нарочито бавећи се овим послом, у људима се изнедри нада да је неминовно да после ноћи дође дан. Ја у то чврсто верујем. Додуше, зимске ноћи су јако дуге и ми смо још у њима, иако је пролеће. Међутим, пролеће се буди и надам се да га нико неће зауставити.

Последња строфа ове песме гласи: Моћ и богатство ствари су мале, ако немамо благо лично, једино благо, срце породично.

– Не знам ништа важније у свом животу од моје породице. Међутим, ја имам проширену породицу. У моју породицу убрајам много, много улога које сам одиграо у својој каријери.

Да ли је повратак породици и смеху једно од решења у време ове економске кризе и социјалних ломова?

– Наравно. Али, немам ја чему да се враћам. Никад се ја нисам враћао породици, јер од ње никада нисам ни отишао. Ја живим свој живот и са овом мојом личном и оном проширеном породицом. Оне су смисао мог живота и главна потпора те моје наде о којој причамо.

Тај култ породице код нас је посебно изражен. Ви знате шта је немати, па имати породицу. У Другом светском рату изгубили сте оца, мајку и брата.

– На моју “срећу” ја сам прво немао, па имао породицу. У једном периоду рата сам изгубио све најближе и дуг период свог живота био сам у немању. То немање сам надокнадио имањем. Мојa деца носе имена моје страдале мајке, оца и брата. На неки начин сам зарадио више у животу него што сам изгубио.

Пре 46 година била је забрањена представа “Када су цветале тикве”. После толико полемика и толико времена, имате ли шта ново о томе да кажете?

– Југословенско драмско позориште које је живело на државним јаслама било је на неки начин уцењено. Нико није хтео нити смео да преузме одговорност за забрањивање представе. Почевши од Јосипа Броза Тита и његових сателита. Мада је Броз изјавио да ће се те “тиквице неком олупати о главу”. Али је био толики притисак на нас да смо ми као партијски и “одговорни” људи из позоришта сами морали да овај комад скинемо са репертоара. То је била перфидна игра која је позориште бацила уназад дуго година. Од тог тренутка смо носили осећај да морамо да се редигујемо.

Изјавили сте да вас је ова представа коштала више од живота.

– То би отприлике значило да сам ја после тога напустио позориште, изашао из Савеза комуниста и кренуо у Црну Гору да гајим пчеле и овце. На неко време сам се повукао у брда, у ђедовину, у Томашево. Одатле сам се вратио после пола године, јер је глума, ипак, мој живот. Али за мене изаћи из позоришта било је равно изласку из живота.

Изашли сте из Савеза комуниста, али много година касније улетели сте у још једну политичку авантуру.

– Приписивали су ми да сам био члан СПС, али никада нисам био члан ниједне партије осим СК. Где је забуна? Тројицу јавних људи: Стеву Жигона, Петра Џаџића и мене, иако нисмо били њихови чланови, СПС је ставио на своју посланичку листу. И на срећу нас тројице, нисмо прошли на изборима. Мени је после тога лакнуло.

Да ли данас код нас постоји левица која би се искрено борила за социјалну правду?

– Мислим да не. Ако бих себе некако одредио, ја сам, ако могу да кажем, социјалдемократа. По мом уверењу, то би било нешто најпросперитетније. Међутим, за тако нешто у нашем бирачком телу не постоји довољан број гласача. Или, можда боље речено, нема ко да води ту партију.

Ви сте један од мало интелектуалаца који не каже да га политика не интересује.

– Мало ми је “пун прслук” интелектуалаца и уметника који имају некакав отпор према политици. Не схватамо једну ствар – да су политичари људи који су вентил, ваљали или не, ми према њима празнимо своје фрустрације и недостатке. Нисмо свесни ни своје немоћи да нешто уложимо у нови живот. Није истина да су сви политичари глупи и покварени, као што није истина ни да су сви полицајци глупи и покварени, нити сви богаташи лопови. А такође није истина да су сви наши интелектуалци поштени, добри и часни.

Дакле, неке ствари морамо рашчистити сами са собом.

– Тако је, а крајње је време, јер нам напретка без тога нема. Морам да кажем да сви људи које бирамо личе на нас. А “тикве процветају кад-тад”.

Кажу, љубав за љубав, а сир за паре. Небојша Дугалић воли глуму, али хоће да оде у иностранство јер не може да прехрани породицу. Шта бисте ви урадили да сте на његовом месту и у његовим годинама?

– Свако има слободу да одабере живот какав му одговара, у свом интересу и интересу своје породице. Небојшу ценим и веома ми је драг колега. Али, Дугалић може на нос да пада од посла, немајући времена да живи а камоли да се посвети породици, али не може да заради довољно новца, јер су глумачке зараде мизерне, као што су, наравно, и у просвети, здравству… Лако је мени, сада. Да сам у његовим годинама нисам сигуран шта бих урадио. Много је лакше било мени да одгајим четворо деце, онда, а Небојша их сада има петоро. Од државе сам добио стан, а он грца у дуговима и “швајцарцима”. Имао сам много веће хонораре, био сам и ја професор и тезгарош, глумио на свим медијима и имао одговарајућу надокнаду. А шта ће он да ради, ја не знам.

Млади се жале да је сада много теже, а ви сте рекли да је у ваше време било триста пута горе, када је забрањена представа “Тикве”, него сада…

– То сам рекао када сам мислио на слободе. То време било је мрачно и неупоредиво горе него што је сада. Али, што се тиче егзистенцијалних прилика, оно време је било неупоредиво боље. Само што млади људи не памте моје време, а ја памтим моје време, а живим и њихово.

Дуго сте, дуго глумац, где црпите енергију?

– Имам урођену енергију. То је дар који ми је подарен рођењем, са нешто мало талента. Све што сам створио, створио сам том енергијом, која и даље живи у мени. Још увек сам активан и не дозвољавам себи да поклекнем.

Који су вам планови?

– Нема човека на свету који је завршио све могуће послове које је планирао. То се неће десити ни са мном.

И за крај, да се вратимо почетку: шта нам ваља чинити да нам буде боље?

– Како бих ја био срећан човек када бих знао одговор на то питање!

Иван Ловрић

Извор: www.novosti.rs