Упркос томе што вам често ходају на ивици живаца, нагињући увек тако као да ће сваког часа прећи ту замишљену линију звану мамино стрпљење, одгајање трогодишњака је невероватно узбудљиво. Кад је мој син имао две године, стално сам у себи понављала „само сачекај да напуни три, полако, све ће бити лакше”. А онда је пред мојим очима почео да израста у правог малог тринејџера. Почео је да разуме ствари, да повезује и, више од свега, стално да истражује и преиспитује. И то је неизмерно напорно, али је подједнако толико и лепо.
Али са том самоспознајом, мора доћи и одговорност и независност – две ствари којима покушавам да научим свог сина сваки дан.
И ево пет ствари које смо мој муж и ја почели да очекујемо од њега (и да му показујемо) да уради сам. Нешто му иде теже, нешто лакше, али полако учи.
1. Време за чишћење – свако мора да покупи иза себе
Ако у кући имате дете од две или три године, онда знате да имају ту моћ да за неколико секунди направе такав неред, као да је кроз кућу прошао торнадо. Волела бих да ја могу било шта да урадим тако брзо, колико брзо он уме да направи неред.
Наше ново правило, којег де врло доследно држимо је следеће: када се заврши играње неком играчком, пре него што узме следећу, ову којом се наиграо мора да склони. Желим да види да сви ми који живимо у кући делимо одговорност за то како наш дом изгледа. Охрабрујући га сад да обавља свој део посла, за који је свакако способан, стварам темеље за будућност, како би био одговоран и уредан.
Исто важи и за после вечере. Кад заврши са јелом, свој прибор ставља у машину за судове. Када се скине увече, ствари убацује у корпу за прљав веш.
2. Самостална игра, па макар то било само пет минута
Понекад морам да обавим неки позив, спремим вечеру или одем до тоалета, а без да ме неко панично дозива. Укључујем ја њега у готово све, па чак и у припрему вечере, иако то значи да ће ствари ићи знатно спорије (али је забавно и нешто што можемо да радимо заједно).
Самостално играње је вештина коју мора да развије, за добро свих нас. Уосталом, у тренуцима самосталне игре његова машта најинтензивније ради. Чита књиге својим играчкама, кува у својој кухињи, прави фарму, вози аутиће… Право је уживање то посматрати.
3. Основне хигијенске навике – чак и кад то значи да ће направити велики неред
Прање руку, прање зуба, туширање, обавезе су у којима је он активан учесник. Све то мора на крају бити уз мамину или татину помоћ, али се он труди да што више уради сам јер зна да за велики успех долази и велико признање од нас. А ту је и осећај самосталности и самопоуздања због ствари које он сада, као велики може да ради скоро сасвим сам.
Задатак на ком сад радимо је да се сасвим сам потпуно скине за купање. Понекад је потребно много стрпљења, и нашег и његовог, али радимо на томе, заједно.
4. Дељење значи љубав – осим ако си трогодишњак
Неопходна животна вештина је и дељење. У животу ће много тога морати да научи да дели. Али, да ли сте то некад покушали рационално да објасните трогодишњаку? Са укућанима уме да дели, то смо апсолвирали, али кад нам другари дођу у госте, понекад избије трећи светски рат. Рат за територију. И ма колико ми некад било тешко јер видим да је за њега то велики напор, наставићемо да радимо на томе да научи да дели своје ствари.
5. Манири трогодишњака
Ово делује мало као да је из неког другог времена. Колико вам се пута десило да придржите некоме врата и он само уђе и не погледавши вас, немо, без једног обичног „хвала”. Мене то ужасно растужи
Фразе као што су: „Извините”, „Хвала”, „Смем ли” заиста може научити чак и трогодишње дете. Недавно смо били у продавници и кад му је продавачица пружила чоколадицу која је била за њега, он је рекао „Хвала пуно.” Она је била одушевљена, а ја као мама тако поносна.
Нема ничег слађег од малог детета са лепим манирима.