Моја највећа родитељска грешка

јун 24, 2016
За родитељство вас припремају на разне начине, али вам нико не каже – од сада ћете бити ходајуће грешке.
porod
Нико нам не каже да нећемо бити савршени, ни идеални, нико нас не упозори да морамо да из главе избацимо рекламе, у којима су срећни и весели, стално насмејани и бескрајно стрпљиви родитељи са својом насмејаном, стрпљивом и здравом децом. Ја тек сада, после 11 година знам шта је моја највећа родитељска грешка.
Јер, то није живот.
То није родитељство.
Родитељство је спој љубави, пажње, поноса до пуцања у грудима, нежности и бриге, али све то прошарано грижом савести и грешкама. Али, чекајте, грешке нису нешто лоше само по себи, оне су знак да се мењамо и ако из њих учимо, доказ, да смо сваког дана све бољи родитељи. А то је оно што се рачуна.
Моја највећа родитељска грешка је…
Када размишљам о својим грешкама, тек скоро сам заправо схватила да је једна од највећих коју сам чинила у прошлости, она да сам своју децу научила да морам да подигнем глас или изгледам љуто да би ме схватили озбиљно.То нису моменти на које сам поносна, али сам схватила да су они заправо симптом мог погрешног приступа. Јер, мислим да је једна од највећих грешака што сам својој деци давала до знања да не морају да ме слушају. То није било намерно, наравно, али данас испада да је тако.
И данас се с правом љутим на себе када они реагују тек када повисим тон. Јер су тако навикли. Јер сам их ја тако навикла. Онда се питам: зашто мог супруга, а свог тату, слушају без и да нешто каже? Да, немогуће је упоредити време које сам провела ја са њима, и које је провео он, просто татино присуство је драгоценије јер је он више одсуствовао од куће, али… Има ту још нечега.
Због жеље да их не “деранжирам”, да не будем чврста до краја, пуштала сам да први пут речено не буде одмах учињено. И упали смо у образац који се тешко раскида. Али сам чврсто решила да га раскинем. За добро свих нас. Моја највећа родитељска грешка (још) није непоправљива.
Решила сам – нема викања. Нема попуштања. Нема бескрајног чекања да послушају и ураде нешто. Први пут је последњи пут да се нешто каже.
Како?
Силом сигурно не.
Пробаћу неколико ствари и надам се да ће упалити, и да ћу моћи да кажем – “хеј, па ово ради”.
Слушаћу их боље. ово није увек лако, јер их је троје и најчешће ме питају истовремено, и боре се за своје парче неподељене пажње. Једино тако ћу чути шта заиста имају да ми кажу (па и оно што нису рекли)
Кад нешто тражим од њих, прићи ћу им и причати са њихове висине – равноправно. Не из друге собе, или овлаш, или успут, већ уз контакт с очима.
Ако не ураде нешто што сам их замолила, реаговаћу одмах – а не после још два, три наговарања.
Знам да последица мора да буде, али ми је бесмислено да их кажњавам за сваку ситницу. Зато мислим да је одлагање задовољства подједнако корисно, и то само док не схвате коначно везу учињено – последица (мислим, знају је они, али очигледно испробавају моје границе, што је дечији “посао”).
Трудићу се више да свако у кући има свој део посла, и да је то део рутине (ово смо већ увели пре неког времена, али нисам доследна да спроводим стриктно, сваког дана)
Тако да, децо, спремите се за нову маму. За мамино добро, али добро свих нас. кажу да је за сваку навику потребно 30 дана да је усвојимо. Ја вам јављам када прође толико времена да ли сам успела да исправим најчешћу родитељску грешку коју правим.
Написала: Ангелина Радуловић
Извор: Mamin svet

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама