За одгајање здравог детета потребни блага оскудица и пуно љубави

март 8, 2017

Није узалуд Душко Радовић рекао да деца не треба да имају своју собу, јер се онда отуђе од родитеља. И да се највише мрзи у великим и лепо опремљеним становима.
190376_181765251869751_5593269_n
Као детету, било ми је сасвим смешно и претерано да на сваком кораку од старијих суграђана, рођака и комшија чујем како свака прича о деци почиње са „ова данашња омладина“ или „у моје време то тако није могло…“. Како време пролази, у потпуности схватам реченице које почињу тако.
Сетим се увек Антићевих стихова: „Ја чувао, људи, овце, тамо негде на крај света, мојој деци кајмак смета, лук им смета, све им смета. Ја крчио с оцем шуму још и сад ми шаке бриде, моме сину господину тешко да по млеко иде. Тешко му да ђубре баци, срамота га да га виде…“
Деца к’о деца
Сада знам на шта су мислиле бакице у тролејбусу, када су се ишчуђавале младим нараштајима. И знам на шта је мислио Мика Антић када је писао ове стихове. Само, никада не сматрам да су деца крива што човечанство убрзано развија технологију, и што је време такво какво јесте – модерно, неморално и брзо попут светлости. Одрасли су свет направили таквим и поклонили га својој деци. А деца к’о деца, што им више дајеш, све им више треба…и наравно, све су мање захвална.
Гледам „ову данашњу омладину“ и личим себи на старо гунђало. Чему толика потреба за пренаглашеношћу? Почев од прегласног говора у превозу, пречестих и сочних псовки, извртања речника? Зашто девојчице журе да буду сексуални објекти, истичу своје једре и девичанске (или можда не?) облине, странцима на извол’те? Буше пупкове, носеве и обрве, фарбају се прерано (канцерогеним бојама), сунчају у соларијуму да би личиле на разголићене лепотице из музичких спотова? У чему је драж? Шта су им то одрасли одузели од детињства да толико журе да порасту? Или су им можда понудили на тацни превише тога примамљивог из света одраслих? Можда је у томе грешка?
За хордом „успешних“
Кривац сигурно постоји, или неколико њих. Сада, и да их обележимо и нађемо, прекасно је. Проблем није од јуче. Неко ће за све окривити фамозне и стварно страшне деведесете. Тада је све почело. У реду, наравно да је индоктринација, медијска и реална, учинила своје. Величање турбо фолк звезда, мафијаша, спонзоруша и њихов наизглед лагодан и пун изобиља „долче вита“ био је путоказ генерацијама. Наравно, нису сви пратили такве путоказе. Насупрот њима, пропали средњи слој, и факултетски образовани људи остали су без посла и чучали крај путева шверцујући нафту, мађарске саламе и румунске чаше. Деца су гледала све то и схватила да не желе да студирају да би сутра били „сиви економисти“ па су ишла за хордом „успешних“. Пут којим се и иначе ређе иде зарастао је у трње. Добро, кажем ја себи, али нису свуда у свету имали санкције, паравојне формације, ратиште и спонзоруше. А омладина им је иста таква, ако не и гора. Шта се њима десило?
„Шта су им то одрасли одузели од детињства да толико журе да порасту? Или су им можда понудили на тацни превише тога примамљивог из света одраслих? Можда је у томе грешка?“
Душе без надзора
Гледам, рецимо, у предграђу, скоро свака кућа има урађену изолацију са фасадом. Лепо. Лети, свака друга кућа рашири базене, летњиковце, лежаљке… Баш лепо. Помислим да су и Срби заимали пара. Видим да већина лепо живи. А онда тако, у пролазу, чујем да су им деца постала ово или оно, увек нешто негативно, наравно. Да су завршила у затвору, да су се пропили, или се одвикавају од наркотика… Можда се у тој јурњави за новцем и материјалним угођајем младе душице оставе без подршке и савета. Без надзора. И онда ветрови, олује и штеточине обликују остављену биљку, тј. нечије дете, према својим мерилима. Није узалуд неко паметан рекао да су за одгајање здравог детета потребни блага оскудица и пуно љубави. Управо. Не лаптопови, базени, силиконске груди и пирсинг. Оскудица, баш то. Није узалуд Душко Радовић рекао да деца не треба да имају своју собу, јер се онда отуђе од родитеља. И да се највише мрзи у великим и лепо опремљеним становима.
Они ће увек хтети још
Са друге стране, „сунца мамина“ и „љуби их тата“ нису способни да се изборе са најједноставнијим проблемима. Да преживе свакодневицу. Одмах падају у депресију и посежу за помоћним средствима, алкохолом, дизачима расположења. Не знају ни супу из кесице да направе кад остану сами, али журку и те како умеју да организују. Ништа себи не умеју да спреме, али скупиће друштво за роштиљ у природи. Воће остављају да труне у чинији, али енергетска пића и алкохол ће конзумирати. Ако добију слабу оцену у школи, а случајно планирају да је поправе, рећи ће да је професор „ментол“ и да код њега сви имају највише двојке, и захтеваће да им поред свих пирсинга и татуа дате новац и за приватног професора. Ако се не буду уклопили у друштво, због својих људских особина или неких других разлога, окривиће вас што немају бољи телефон, боље патике, што нису ишли на екскурзију са свима.
„Није узалуд неко паметан рекао да су за одгајање здравог детета потребни блага оскудица и пуно љубави. Управо. Не лаптопови, базени, силиконске груди и пирсинг.“
Ако стално буду ван куће, то је зато што је намештај у вашој кући стар, демоде, офуцан или нешто слично и њих је „блам“ да ту доведу своје пријатеље. Опет ће родитељима набити осећај кривице и неостварености. Родитељи ће радити више и даваће им још више, а они ће увек хтети још. Додатна зарада родитељима ће одузети још више породичног времена које су могли да проведу заједно. Међутим, још новца родитељима ће улити лажни осећај да су деци пружили све, а од деце наставити да прави мале снобове којима је још увек свега мало и увек им нешто недостаје.
Слика и прилика родитеља
Тако долазимо до коначног, поклапајућег фактора који повезује децу у Србији и ону широм белог света. Та белосветска имају још више, и новца и угађања родитеља. А да бисмо удовољили овој нашој, ми пуштамо чекове без покрића и радимо прековремено. Родитељи су свуда исти. И деца, такође. Зато она малочас поменута оскудица има важну улогу: окренуће децу књигама, у недостатку интернета, у одсуству друштвених мрежа – правим пријатељима сличних интересовања, а у одсуству новца за свакодневне ноћне изласке – неком корисном хобију. Никада изговор не сме да нам буде да „то имају сва деца“, и да је „такво време“.
„Не знају ни супу из кесице да направе кад остану сами, али журку и те како умеју да организују. Ништа себи не умеју да спреме, али скупиће друштво за роштиљ у природи. Воће остављају да труне у чинији, али енергетска пића и алкохол ће конзумирати.“
Деца су слика и прилика својих родитеља, па ако ми нисмо интернет или телефонски манијаци, већ су мање шансе да ће њима то бити неопходно. У било шта што волимо да радимо, а сматрамо корисним и забавним, треба да их укључимо лагано и ненаметљиво. Да их ослушкујемо, храбримо и подржавамо. Не да их затрпавамо поклонима. Да критикујемо кад треба – понашање, а не њих као особе. Да их убедимо у истинитост оне мудрости да су родитељи једине особе које желе да деца буду боља од њих. Јер када то схвате и искрено поверују, онда ће знати да им мислимо добро и неће кренути странпутицом.
Пише: Јасмина Јовановић
(Roditelj & dete, jun 2013.)/(Детињарије)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "За одгајање здравог детета потребни блага оскудица и пуно љубави

  1. Развигор каже:

    Свака част на сјајном чланку!

  2. masa каже:

    Zaista vredan članak, korisni saveti koji vape za upotrebom. 🙂

  3. Jole каже:

    U mom komšiluku su deca pristojna, dobro raspoložena, zrela, pametna i mudrija nego što smo mi bili. Kad pričam sa njima pomislim da ima nade za ovaj svet. Valjda zavisi i od komšiluka.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама