Мирјана Бобић Мојсиловић: Kад смо ми добили децу, хтели смо да будемо бољи од наших родитеља

јануар 3, 2017

И сада, то примећујем свуда око себе, ми као родитељи, ментално и емоционално, још увек не пуштамо нашу децу. Давимо их питањима како су расположени, да ли су срећни, а не смемо да их питамо обична питања која су се некада подразумевала : зашто не завршаваш факултет, зашто не тражиш посао, или зашто спаваш до подне.
mirjana-bobić-mojsilović-int
Можда нам је, док смо расли, било потребно мало више нежности, оне која се показује, можда нам је понекад, било потребно мало више подршке, покоја похвала – али све остало је било, мање више, у реду. Строги родитељи, ред који је важио за све, пристојно понашање у кући и поготово пред другима, поштовање према старијима, према учитељима. Размишљам о томе ових дана, после разговора са једним пријатељем. Наши родитељи се уопште нису бавили нама на начин на који се ми бавимо нашом децом.
Не сећам се да ме је мама питала, икада, да ли сам срећна. То се, ваљда, подразумевало. Идеш у школу, и кад завршиш домаће, можеш да се играш. И, гледаш цртани пре Дневника, и онда, са књигом, у кревет. Kад тати и мами долазе рођаци, деца се само поздраве и оду у своју собу. Торта се није начињала пре него што дођу гости. И ниси никада тражио ништа, осим за рођендан и Нову годину. Завршавали смо школе без приватних професора. Без ичије помоћи. Kад смо постали студенти, такмичили смо се ко ће више да ради преко студентске задруге. Ишли смо да беремо брескве, негде, у Смедереву. На море смо ишли аутобусима и возом. Из излазака смо се враћали последњим или пешке. Другови су нас пратили до куће. Имали смо зимске и летње фармерке, зимске и летње ципеле. Нисмо психоанализирали наше родитеље, нити су они психоанализирали нас. Kажњавали су нас са лакоћом, за наше добро. И нисмо им то предуго држали за зло.
Kад смо ми добили децу, хтели смо да будемо бољи од наших родитеља. Нежнији, пажљивији, пожртвованији. Нисмо хтели да нам деца плачу, да буду незадовољна, да им икада буде тешко. Да нас се плаше. Нисмо дозвољавали да ишта дуго желе, јер је свега било више и све је постало доступније. Нисмо били ни приближно доследни као наше маме – нисмо прибегавали кажњавању нити практичним лекцијама, и показивали смо нашој деци да умемо да будемо и слаби. Да умемо да будемо и егоцентрични, а понекад и егоистични. Понекад смо се према нашој деци понашали као да смо и сами деца. Kао да смо другари. Kао да су нам деца мале живе играчке. То је све лепо, али наша деца су, као што каже моја пријатељица, расла без структуре.
И сада, то примећујем свуда око себе, ми као родитељи, ментално и емоционално, још увек не пуштамо нашу децу. Давимо их питањима како су расположени, да ли су срећни, а не смемо да их питамо обична питања која су се некада подразумевала : зашто не завршаваш факултет, зашто не тражиш посао, или зашто спаваш до подне.
Бити родитељ је најозбиљније занимање, и ни сада немам појма шта је бољи коцепт : наше чврсте маме, или њихове попустљиве и несигурне ћерке?
AllMe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама