Мачванска улица на Врачару, код Храма Светог Саве, понеће име Моме Капора. То је озваничено једногласном одлуком градске Комисије за споменике и називе тргова и улица. Остало је још да се о овом предлогу, који је донет на иницијативу „Политике”, изјасни Скупштина града на седници 8. јуна, каже Горан Весић, градски менаџер. Тако ће, највероватније у јулу, бити отворена новоименована Улица Моме Капора.
– Верујем да ће се одборници градске скупштине једногласно изјаснити о овој идеји јер су и опозициони представници у Комисији за споменике и називе тргова и улица гласали за овај предлог. После тога, одлука треба да се објави у „Службеном листу града Београда” и онда остаје још да се направе уличне табле. Користим прилику да захвалим „Политици” на овој иницијативи и изражавам наду да ће и Капоров велики пријатељ Зуко Џумхур добити „своју” улицу – истакао је Весић.
Колегијум нашег листа поднео је 13. априла предлог Скупштини града да по Моми Капору (1937–2010), сликару, писцу и новинару, добије име једна београдска улица. Уз истицање његових заслуга за препознатљивост „космополитског духа српске престонице широм планете”, „Политика” је образложила и да шарм београдског живота који је најбоље исцртавао речима и оловком Момо Капор постаје једна од највећих знаменитости нашег града.
Идеју нашег листа од почетка је подржала и Љиљана Капор, супруга великог уметника, која каже да није ни сумњала да ће одлука комисије бити једногласна.
– Момо је заслужио да нека улица на Врачару понесе његово име. Посебно сам задовољна што је у питању Мачванска улица надомак Храма Светог Саве. Јер, Момо је највећи део живота управо провео на Неимару, на Врачару. Са девет година стигао је из Сарајева на Неимар, у Хаџи Мелентијеву улицу. Становао је и у Кичевској и Небојшиној улици, одакле је на крају и отишао – подсећа Љиљана Капор.
 
Својим делом задужио Београд
У предлогу који је наш лист поднео у априлу граду Београду, наведено је и да Момо Капор спада у круг изузетних људи који су својим делима истински задужили Београд.
– Мало је писаца који су са таквим ентузијазмом и необичним шармом приповедали и говорили о свом Београду као што је то чинио Момо Капор. Готово да нема његовог дела у коме се посредно или непосредно није говорило о београдском животу у другој половини 20. века – наведено је у предлогу у којем се додаје да је престонички дух отворености и гостопримства, који је Капор афирмисао својим делом, оно што „страни туристи и остали посетиоци препричавају својим пријатељима кад се врате из Београда”.
Момо Капор је деценијама био сарадник „Политике”. У његовим колумнама, које је сам илустровао, читаоци су могли да сазнају све о нашим наравима и обичајима, београдским комшијама, „малим људима” које срећемо по градском превозу, о чаробним садржајима из бакиног шпајза и мамине кухиње… Наш лист и данас сваке недеље објављује његове одабране приче.
 
„Дафне” чува успомену
Обележје које чува успомену на Мому Капора налази се недалеко од савског пристана на Ади Циганлији. Тамо је пре четири године под крошњама три брезе постављена „Дафне”, алуминијумска скулптура девојке урађена према оригиналном Капоровом цртежу. Иначе, у Београду, у општини Сурчин, већ постоји улица названа по овом великану, али јој назив није доделила Скупштина града, већ локална самоуправа.