U prilog činjenici da je tvorac pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti” i „Prvi put s ocem na jutrenje” najpre bio odan medicini, svedoče i neke jednostavne brojke. Napisao je svega devet dovršenih pripovedaka, a više od sedamdeset stručnih radova i referata iz neurologije, epidemiologije, hirurgije, urologije, toksikologije…
Na put da postane „jedan od najboljih kliničara” i „prvi mislilac među srpskim lekarima” Lazarević će krenuti iz rodnog Šapca, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Sledeća stanica je Beograd u koji dolazi 1865. godine. Tu živi kod zeta Milorada Popovića Šapčanina, poznatog književnika, upravnika Narodnog pozorišta, i završava višu gimnaziju.
Upisuje, zatim, pravni odsek beogradske Velike škole. Prirodne nauke zavoleće uz Josifa Pančića, jednog od profesora ove obrazovne ustanove, a zbog jednog drugog predavača ostaće bez državne stipendije za studije medicine u Nemačkoj. Posredni krivac je, u stvari, profesor krivičnog prava Aćim Čumić, sklon da na predavanjima otvoreno i oštro kritikuje vlast, namesnike maloletnog kneza Milana Obrenovića, a naročito predsednika vlade Radivoja Milojkovića.
Čumić je gradonačelnik Beograda postao 1871. godine kad je morao da da otkaz na univerzitetu, ali je uskoro morao da podnese ostavku i na novu funkciju, zahvaljujući Milojkoviću koji mu je smestio „nedozvoljene radnje”. Kako nije mogao da se vrati za katedru, jer je profesore postavljala vlada čijeg je predsednika rado kritikovao, Čumić je podbunio svoje studente. Akademci su izviždali predavača koji je trebalo da ga zameni, a nisu se odazvali ni pozivu Ministarstva prosvete da se ponovo upišu ako žele da nastave školovanje. Otvoreno su stali na stranu svog profesora i prkosili vlasti, a među akademcima koji su protestovali bio je i uzorni Laza Lazarević.
Zabrinuti Milojković, upravo preko njega i njegovog kolege Svetozara Anastasijevića pokušava da slomi studentski otpor ili da ga bar primiri. Lazarević i Anastasijević dobili su državnu stipendiju za studije medicine u Nemačkoj i uskoro je trebalo da otputuju na dalje školovanje. Predsednik Vlade ih upozorava da svojim buntom rizikuju da ne odu, ali mladi studenti ostaju nepokolebljivi u protestu. Lazareviću, zato, biva oduzeta državna stipendija. Anastasijević se, na nagovor drugova koji ga upozoravaju na njegovo krajnje skromno imovno stanje, ipak odaziva pozivu Ministarstva prosvete, upisuje studije na Velikoj školi i zadržava stipendiju. „Predodređen za velike stvari”, kako se to često kaže jezikom sudbine, i Laza će, ipak, godinu dana kasnije dobiti državnu stipendiju i 1871. godine otputovati u Nemačku.
Na uglednom Medicinskom fakultetu u Berlinu, gde se školuje, profesori su neki od najuglednijih naučnika tog vremena. Najveće ime među njima je Herman fon Helmholc, doktor medicine i fizičar, kod koga je, između ostalog, doktorirao Mihajlo Pupin. Na fakultetu predaju i Rudolf Virhov, patolog, koji se u istoriju nauke upisao dopunom ćelijske teorije (svaka ćelija nastaje deobom prethodne ćelije), kao i Rejmond di Boa, jedan od osnivača eksperimentalne fiziologije. Studije će Laza prekinuti na dve godine (1876–1878), kad se odazvao pozivu na mobilizaciju i vratio u domovinu da bi kao lekarski pomoćnik, prvo Drinske, a zatim Timočke divizije, učestvovao u srpsko-turskom ratu. Pravnik s beogradske Velike škole, brani tezu na zanimljivu temu iz eksperimentalne patologije o uticaju žive na organizam živih bića. Rad štampan u časopisu „Repetitorium der analischen Chemie” zainteresovao je mnoge naučnike.
S jednog od najboljih fakulteta, posle predavanja vrhunskih naučnika i rada u modernim laboratorijama, Laza se vraća u ratom opustošenu Srbiju gde se za osnovnu zdravstvenu kulturu tek treba boriti. Po povratku u otadžbinu, postavljen je za fizikusa, nadzornog lekara, grada Beograda, a uskoro, 1881. godine, postaje upravnik Unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice i član Srpskog lekarskog društva.
Prvi u svetu
Priču o radu lekara, o čijim su pripovetkama nebrojeno mnogo stranica napisali i domaći i strani proučavaoci književnosti, njegove kolege obično počinju s dve činjenice. Laza Lazarević (1851–1891) postavio je temelje srpske neurologije i bio pionir u gerijatriji. Jedna od ideja, koja je za 120 lekara i 49 lekarskih pomoćnika, koliko ih je tada bilo u Srbiji, bila prava novina jeste i Lazino zalaganje za odvajanje neuroloških od duševnih bolesti. U gerijatriji je napravio značajan napredak otvaranjem Odseka za lečenje staraca. Odeljenje s 13 postelja, 1881. godine, smešta u zakupljenu kuću preko puta Opšte državne bolnice. „Starost nije ni zdravlje ni bolest i zato stari kad obole moraju drugačije da se leče, te moraju biti odvojeni od ostalih”, piše on. Značaj njegovih reči možemo gledati i u ovom svetlu: u svetu, gerijatrija je od interne medicine odvojena tek 1909. godine.
Spisku zdravstvenih i medicinskih poduhvata u kojima je Lazarević bio pionir možemo dodati i osnivanje prve laboratorije, ustanovljene pri Opštoj državnoj bolnici, prvu operaciju katarakte, prvi opis Parkinsonove bolesti. U lečenju pristalica tada omiljenog psihosomatskog pristupa, u kome se ističe psihogeno poreklo bolesti, mnogo je polagao i na preventivu i javno zdravlje. Borio se za sprovođenje vakcinacije protiv zaraznih bolesti, radio na suzbijanju pegavog tifusa, zalagao se za dezinfekciju škola, u kojima su za vreme ratova protiv Turaka bile smeštene bolnice. O prilikama u kojima je radio svedoči i to da su vakcinacija i dezinfekcija morale da se vrše gotovo prisilno. Pisao je tekstove protiv pušenja, kao i rad o ambliopiji, slabovidosti, izazvanoj ovom štetnom navikom. Oštro je kritikovao „nadrilekare”, „obmanjivače naroda” koji ljudima prodaju lažne lekove, a stigao je da „potkači” i novinare koji ih reklamiraju.
Godine 1885. ponovo je među ratnim kuršumima, kao sanitetski major i upravnik rezervne vojne bolnice u Nišu. Mobilisan i u novom, srpsko-bugarskom ratu, neslavno završenom 1886. godine, Lazarević je rukovodio bolnicom sa 753 kreveta, koja je bila pod upravom Stalne vojne bolnice u Nišu i zbrinula više od 1800 ranjenika i bolesnika. Tri godine po završetku rata, Lazarević dobija čin sanitetskog pukovnika i postaje lični lekar kralja Milana Obrenovića. Na tom mestu je i završio lekarsku karijeru.
Doktor koji je spasao sigurne smrti mnoge pacijente, iz njenih kandži nije mogao da izvuče svoje sinove, jednogodišnjeg Damjana i dvogodišnjeg Vladana, koji su umrli od tuberkuloznog meningitisa. A uprkos upornom lečenju u inostranim banjama, nije uspeo da spreči ni svoj prerani kraj. Umro je od tuberkuloze pluća u januaru 1891. godine s nepunih 40 godina.
Lazarevićev znak
U lekarskim ordinacijama i danas se, po potrebi, obavlja jedan pregled posle koga će doktor u svom izveštaju zapisati: „Lazarević pozitivan” ili „Lazarević negativan”. O čemu se, u stvari, radi? Počnimo s jednim od najznačajnijih radova srpskog lekara „Ischias postica Cotunnii”, objavljenog na samim počecima njegove karijere 1880. godine. U njemu dr Lazarević opisuje pojavu ili pogoršanje bola koji se javlja pri pokušaju lekara da pacijentu podigne nogu, bez savijanja kolena, dok je on u ležećem položaju na leđima.
Pojačani bol u kuku Lazarević povezuje s istezanjem išijadičnog živca u nozi, najdužeg nerva u ljudskom telu. Normalno, nogu bezbolno dižemo do ugla od 90 stepeni, međutim, ako pacijent oseća bol u leđima i u nozi duž išijadičnog živca, to ukazuje da postoji neko oboljenje kičme, kakvo je, na primer, išijas. Konačno, test je pozitivan ako je ugao do koga se noga odiže bezbolno manji od 90 stepeni. Lekar može, na primer, da zapiše: „Lazarević pozitivan na 75 stepeni” ili samo „Lazarević negativan”, ukoliko bola nema.
Ovim pregledom utvrđuje se jedan od osnovnih kliničkih znakova u neurologiji, neurohirurgiji i ortopediji. Lazarević je detaljno opisao ovaj znak, uz dodatna objašnjenja propratnih pojava značajnih za pravilno postavljanje dijagnoze. Ne treba se iznenaditi, međutim, ni ako za istu pojavu lekar upotrebi naziv „Lasegov znak”. Doktor Ernest Šarl Laseg (1809–1883), koji je zaslužio visoko mesto u francuskoj neuropsihijatriji mnogim otkrićima, 1864. godine u jednoj od studija razmatra i išijas i navodi pretpostavku da se bol u leđima i podignutoj nozi povećava verovatno kao posledica istezanja živca. Sam znak, međutim, nije opisao. To je učinio njegov učenik Frost, 1881. godine i pripisao ga svom učitelju.
Detaljno istraživanje Laze Lazarevića nekako je iskliznulo iz vidokruga prilikom ovog učeničkog uzdarja velikom učitelju, pa se u stručnoj literaturi za isti znak koriste oba naziva.
Ne čudi što je tvorac „najboljih i najsavršenijih dela u našoj pesničkoj književnosti” u isto vreme radio teške hirurške zahvate na debelom crevu ili uspešno zbrinuo „slučaj povrede prednjeg trbušnog zida s ispalim crevima zbog uboda volovskog roga ispod pupka”. Nije toliko čudno ni to što je objavio i izložio na sednicama Srpskog lekarskog društva 13 radova iz neurologije, 15 iz interne medicine, 18 iz zaraznih bolesti, pet iz hirurgije i urologije, četiri iz farmakologije, pet iz toksikologije, dva iz bakteriologije, deset iz epidemiologije, javnog zdravstva i sudske medicine. Najveće čudo je što je ceo taj obimni teorijski i praktični, pionirski i humani, naučni i moralni rad stao u svega jedanaest godina Lazarevićevog lekarskog staža.
Doktor u pripovetkama
Pisac izuzetnog književnog dara, prevođen na dvadeset jezika, još za života za svoje delo zainteresovao je strane proučavaoce. Više nego ijedan realistički pisac Lazarević je umeo da nasluti, oseti, doživi i opiše „ne samo ono što je na površini, nego i na dnu ljudi”, piše o njemu teoretičar književnosti Milan Kašanin. U pripovedačkom umeću prvog psihologa među našim pripovedačima, kako ga izučavaoci još nazivaju, ogleda se ne samo sjajan pisac, već i lekar koji pažljivo posmatra i razmišlja. On pomaže pripovedaču da vešto opiše igru svesti i podsvesti svojih junaka, njihove skrivene strahove i potisnute želje koji se javljaju kao simboli u snovima, psihičke lomove i nagle preobražaje. Kolege lekare privukli su u njegovoj prozi detaljno izložen nastanak slepila jednog od junaka pripovetke „Vetar”, preciznost opisa tananih psiholoških stanja kroz koja prolazi mladi student rastrzan između ljubavi prema strankinji i dužnosti prema porodici u „Švabici”, duševni potres Janka u pripoveci „Verter” koji se naglo preobražava u toku jedne scene… Ako je njihov kolega bio sjajan pisac, mora se priznati da su lekari bili njegovi pomni čitaoci: među prvima koji ga je nazvao „srpski Turgenjev”, određenje koje književni kritičari često koriste kad pišu o Lazi, bio je njegov kum, čuveni lekar Vladan Đorđević, inače i urednik časopisa „Otadžbina”.
Ugled i skromnost
Lekar Laza Lazarević uživao je veliki ugled među sugrađanima i imao veoma razvijenu privatnu praksu. Pripadao je, i po učenosti, i po blistavoj karijeri, i po položaju kremu beogradskog društva. Supruga Poleksija bila je kći Nikole Hristića, predsednika Vlade Kneževine Srbije, njen brat Kosta, takođe ugledni diplomata i književnik, bio mu je drug iz mladosti, a dr Vladan Đorđević, verovatno najpoznatije ime među lekarima tog doba, bio mu je kum. Živeo je u lepoj vili u Hilandarskoj ulici (nedaleko od redakcije „Politikinog Zabavnika”), imao konje, opremao dom nameštajem iz inostranstva. U poslednjim godinama postao je i dopisni član odeljenja za književnost Srpske akademije nauka. Slava i ugled nisu ga zaneli. Uprkos brojnim obavezama, Lazarević stiže da besplatno pregleda i beogradske učenike i pitomce, članove Beogradske trgovačke družine, Ženskog društva. Priča kaže i da je zabranjivao novinama da objavljuju pohvale koje su sastavljali njegovi pacijenti.
Izvor: Politikin zabavik
