Нећу више да црвеним на родитељском!

мај 22, 2017

Дан као и сваки други. Раздрагана сам напустила канцеларију, свратила до пијаце по неки зелениш и кренула по сина у школу.
– Мама, звала те је учитељица да сутра дођеш на разговор, изјавило је моје чедо нешто што сам већ чула сто пута.
– Зар опет, била сам прошле недеље, и оне пре ње… Шта си сад урадио црни сине?
– Појам немам.
– Како не знаш, не зове ме сигурно на чај и ванилице. Боље ми ништа немој говорити, свеједно ћу сазнати сутра.

Илустрација: Боб Живковић


Моја деца нису савршена, не спадају у ону групу најбољих ђака у разреду, али то мени уопште није ни битно. Хоћу само да због њих (мислим конкретно на сина) не црвеним на родитељском састанку.
Иако учитељица на тим скуповима не прича о појединцима већ о њиховој недисциплини у глобалу, некако ја увек у току њеног експозеа испред себе видим свог сина. Имам утисак да кад год она прича о њиховом понашању гледа право у мене, знам да понекад параноишем, али ипак се трудим да седнем у “магарећу” клупу и да уместо у њу гледам у под и правим се да нешто врло важно записујем у блокчић. Не прође ни једна недеља, а да ја не присуствујем „отвореним вратима“ па ми просто понекад буде криво што узимам термин неким родитељима који су дошли да чују хвалоспеве о својој деци.
И шта сад да радим што он не плаче кад добије четворку, па он се ни на кеца не намршти.
Увек насмејан излети из школе и кад га питате има ли нека оцена, па он одговори да је фасовао тројку из природе, он се и даље смеје. Каже “Па шта, то је само школа”, пита ме шта има за ручак, ували ми ранац од две тоне и живот иде даље. Казну увек одслужи до краја и достојанствено. Не верујем, али том детету је свеједно коју оцену добије. Он кад иде на разговор код педагога, исто му је као и кад за ужину добију лиснато с кремом које обожава. На школу гледа као на посао и увек се труди да из ње изађе међу првима, кад као “мува без главе” јурне низ оне степенице, само гледам кад ће се скотрљати…
Готово увек заборави шта треба да донесу из ликовног, иако сам му уредно спаковала мали блок у који треба да записује такве ствари, он се ни за то превише не секира јер зашто би се он нервирао кад има маму која увек и све сазна на Виберу од других мама које су , за разлику од мене, родиле савесну и одговорну децу. И шта сад, мој је и ја га волим.
На зиду му не виси двеста шездесет пет медаља, не иде на два спорта, не свира виолину ни клавир, не похађа школе страних језика…Он је такав и овај један тренинг му је и више него довољан који, да будем искрена, зна и да прескочи. Кад је хладно, не иде му се да не озебе, кад је киша не иде му се јер нема гумене чизме, кад је спарина, смета му главобоља… и све тако у круг.
И њега баш брига, драже му је да пика лопту по стану, оближњем паркићу и код бабе у блатњавом дворишту. Драже му је да страни језик „учи” док чита Месијеву биографију на енглеском и игра Call of Duty Матејом преко Скајпа. Сматра да је Политикин забавник интересантније штиво од уџебника из Природе и друштва. Сабирање, одузимање и таблицу множења га је деда научио онда кад су се једно лето навадили на покер па је на учитељицино питање „Шта желиш да будеш кад порастеш?” он одговорио, кртако и јасно „Коцкар”. Све о биљном и животињском свету сазнао је из прве руке, код мојих на селу док је с бабом чистио грашак, вадио млади кромпир и у сузама кришом посматрао прабабу која је безизражајно „отимала” живот оним до скора слатким малим жутим пилићима из велике картонске кутије. Врхунац српског језика доживи док саставља најдужу реч у Слагалици. Свирао је и с дедом и сестром у бенду „Млади грашак“, а у композицији „Имао сам једне гаће“ показао је као се лупају бубњеви па је једино он био пресрећан кад је тај њихов перформанс освануо на YouTube-у.
Ту и тамо уме да „засвира“ и на усној хармоници, али врло брзо му је неко отме вадећи се да смета комшијама. Свеједно му је да ли ће мама његову медаљу „окачити“ на Фејс ни да ли ће се с њом хвалити по родбини. Он зна да ће ту ноћ спавати са њом испод јастука и да ће од маме као награду добити чизбугер, велики помфрит и милк шејк и њему је то довољно. Јер он је срећан, а и ја сам срећна с њима. Мој син је пронашао начин за срећу. Јер ако њему петице са звездицама нису мерило среће, па нису онда ни мени.
И баш ме брига… и нећу више да црвеним на родитељском!
Аутор: Јасмина Јовичић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


9 коментара на "Нећу више да црвеним на родитељском!

  1. Maja каже:

    Divno napisano! I tek sad vidim koliko smo ograničeni predrasudama, da mora da bude odlikaš itd, itd

    1. Ljiljana каже:

      Šta je tu divno? Ne razumem. Roditelji koji ne nude deci mogucnost da ra7zviju talente jer ih sve mrzi i uprosecuju svoju decu. Žalosno

      1. Zmaj - evo каже:

        Normalno da ne razumeš… Prvo savladaj pravopis – samo polako…

  2. Nikola каже:

    такви родитељи су управо они који својим неваспитањем васпитавају неваспитану децу. Нису деца крива него родитељи који нису самокритични. Овакав став је само алиби за непримерено понашање, рефлексију родитељског.

    1. Vukašinova mama каже:

      Meni se veoma dopalo. Moje dete je odlikaš, a ali u mom detetu ne vidim sreću koju sam videla u ovom tekstu. Naprotiv! Kod nas stalno se stres, trka sa ocenama, vremenom…. Mislim da je stav u tekstu ispravniji. Oni su srećni sada, a mi jurimo buduću sreću. A, da li će je sadašnji trud doneti? Neizvesno….

      1. Naopaka mama каже:

        Bravo, mama. Hvala Bogu imam dvoje dece. Cerka je odlikas. Hobi joj je sakupljanje diploma i medalja na raznim takmicenjima, poseban pik ima na matematickim i takmicenjima u mentalnoj aritmetici. Ima policu koju puni nagradama, pohadja muzicku skolu, sklapa rubiko, igra sah… sve je zanima… Na suprot njoj imam predivnu maminu mazu, divnog sina. Odlican djak ali samo jer mu prete sestra i mama. Za njega je sreca svuda oko nas. On sve vidi pozitivno, on je uvek nasmejan… on je toliko drag svima… druzi se i uziva u svakom minutu na ovom surovom svetu da mi je prosto zao kad dobije cetvorku i kaze kako ce popraviti sledeceg casa, evo odmah idem da ucim… sada pokusavam i cerki da objasnim da ni cetvorka nije losa ocena, da ne mora ici na sva takmicenja a jos manje da osvoji prvu nagradu… Vaznije je biti srecan i nasmejan…

  3. Rada каже:

    Šta je tema ovog teksta?! Mogu samo da zamislim šta se dešava u učionici i na odmoru drugoj dečici u školi…

    1. sofija каже:

      Za doticne koji ne shvataju, poenta je voleti svoje dete i ispratiti njegove potrebe bez ugledanja na “druge”,

  4. Vukašinova mama каже:

    Meni se veoma dopalo. Moje dete je odlikaš, a ali u mom detetu ne vidim sreću koju sam videla u ovom tekstu. Naprotiv! Kod nas stalno se stres, trka sa ocenama, vremenom…. Mislim da je stav u tekstu ispravniji. Oni su srećni sada, a mi jurimo buduću sreću. A, da li će je sadašnji trud doneti? Neizvesno….

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама