Ранко Рајовић: Четири ствари КЉУЧНЕ за рани развој

Неопходно је помагати детету, али не треба претеривати. Родитељи све чешће одрађују послове уместо детета. Да се дете не мучи, да се случајно не повреди, да му покажу љубав, да му угоде… Или родитељи журе, па немају времена да сачекају да се дете само обуче, закопчавају детету дугмад, облаче чарапе, хулахопке, везују пертле… иако она сама већ одавно показују интересовање да се тиме позабаве.

Не иду пешке у вртић јер дете споро хода или хоће да хода по ивичњацима, него гурају дете у колицима јер је тако једноставније и брже. Некад то раде родитељи, а понекад баке и деде. Али баке и деде много мање времена проводе са дететом у односу на родитеље, па је њихов утицај на развој детета слабији. Што значи да су у овом случају главни ”проблем” родитељи.

Како претерано помагање може да буде штетно? И зашто то родитељи раде? Можда да заштите дете? Или удовољавањем стварају зависан однос и више везују дете за себе. То није природно, није у складу са биологијом и погрешно се тумачи као љубав и брига. Заштитити дете је природно, али презаштићивање је погрешно. На пример, дете од осам месеци пузи и наиђе на ниску препреку или не може да дохвати неку играчку. Понека мама или бака ће уклонити препреку или му додати играчку, да се “дете не мучи.” Боље би било помоћи детету да пређе преко препреке и само дохвати омиљену играчку. Када то савлада, онда следећи пут могу да направе мали полигон са две, три препреке и тако уче дете одмалена да само савладава препреке.

Са оваквим активностима потребно је почети веома рано и стално их осмишљавати, јер прве године живота су најзначајније за развој мозга. А у том развоју важну улогу имају генетика, храна (посебно јод), окружење и покрет. Што је покрет комплекснији, веће регије мозга се активирају, од којих су многе, између осталог одговорне и за когнитивне способности. Зато је неопходно омогућити детету што више кретања, а посебно активности у којима ће размишљати о томе како да савлада препреку и реши проблем, да ли да крене на ову или ону страну, да ли да се провуче испод столице или да је заобиђе? Кретање постаје још комплексније када дете прохода. Тада оно почиње да се врти, скаче, креће узбрдо и низбрдо, стално одржавајући равнотежу. Посебно је важан период када дете проговори јер у то време почиње и најинтензивнији период ремоделовања синапси у мозгу, што има велики утицај на укупни развој способности детета. То је период који за родитеље није лак, јер дете трчи по стану или кући, скаче са фотеље на фотељу, пење се по намештају, поставља стотине питања сваки дан… Неки родитељи ту направе грешку и не дозвољавају да дете трчи и скаче по стану, не одговарају на питања, него укључе ТВ и тако мисле да су решили проблем. А када изађу негде у шетњу, дете не може да се заустави, почиње да се пење по клупама, да прескаче препреке, нека деца се пењу на дрвеће.

Истраживања из еволутивне психологије су показала да деца инстиктивно преузимају ризик, јер се тако развијају, уче о себи и околини. Ако то већ знамо, важно је да дозволимо овакве активности, али у безбедном окружењу. Није посао родитеља да забране ове корисне игре и активности, него да воде рачуна о безбедности детета, нпр. ако се врти нека то ради на ливади, а не на балкону, ако трчи нека то буде у парку на трави где може и да падне, а не у продавници керамике и стакла… Родитељи морају да схвате да презаштићивање није добро за биолошки развој детета. Зато родитељи и јесу први и најважнији учитељи и тренери, тако да укупни развој и IQ детета јесте брига родитеља. А презаштићивањем и реченицом “нека, ја ћу то уместо тебе” одмажемо и себи и деци.

Текст: Ранко Рајовић

Извор: ntcucenje.com/