Вртићи некад: Обавезно јутарње купање и облачење “заводског одела”

јул 15, 2016

“Завод за чување мале деце”, основан октобра 1867, претеча модерних установа за васпитавање најмлађег нараштаја. Нарочито неговано певање, рецитовање, као и молитва
Некад забавиље, данас васпитачице. Пре два века “забавишта и чуваришта” или “малодечије школице”, а по садашњем вртићи. И оновременски сликовити и савремени термини говоре о истом – установама за васпитање, игру и образовање најмлађег нараштаја.

Оснивање првих установа за збрињавање – чување и васпитање предшколске деце у Новом Саду, на самим почецима пре два века, било је мотивисано потребом да се помогне сиромашним родитељима, принуђеним да иду у најамни рад и по 12 сати дневно, а да деца за то време не остају без неге, заштите и контроле.

Прва позната установа за чување и васпитање предшколске деце под називом “Завод за чување мале деце” основан је 1. октобра 1867. године, и у њему су били смештени малишани узраста од три до седам година. Васпитач им је, кажу стари документи, био Давид Сагмајстер, а верује се да је он био и оснивач ове установе. Завод су обезбеђивале богате градске жене, које су припадале удружењу “Прво женско друштво”. Сва деца су плаћала минималну цену смештаја од две до четири форинте. После проверавања имовинске карте породице, на бесплатном боравку се налазило двадесеторо деце.

voj-aktivnostiВелика пажња поклањана фискултури

Забавиље, претече данашњих васпитачица, морале су имати солидно опште и стручно образовање, и да, прописаним начином, забављају и васпитавају, најбрижљивије пазећи, сву децу без икаквог разликовања по сталежу или пореклу, једнаком љубављу обгрле и предусрете.

До 1918. године, односно, до ослобођења Војводине и њеног присаједињења Краљевини Србији, нема писаних података о функционисању и развоју предшколских установа у Новом Саду, али се претпоставља да је их радило пет-шест. Бројали су по 80 до 100 деце, и сви малишани су били у истој васпитној групи, а рад је био неуједначен јер није постојао званични програм. Године 1931. при школама је радило одељење забавишта, а једино чисто забавиште било је у Алмашкој улици, у згради где се и данас налази вртић.
Дечаци и девојчице учили су рецитације, песме и молитве и то обично пре подне, а после подне, певање и ручни рад, игре у песку или у колу. Певање се нарочито неговало.
Тадашња забавишта су имала оскудан намештај, само дугачке клупе са наслоном или без њега, прислоњене уза зид, на којима су деца, једно до другог, мирно седела.
Између два рата, у Новом Саду је радило више забавишта – 11 српских, по једно мађарско, немачко, руско и јеврејско, у њима су, по подацима из 1938. године, била 893 предшколска детета.
О установама за децу за време Другог светског рата нема података, а непосредно по његовом завршетку, 1945. у Новом Саду је отворена дечја установа “Пчелица”, а две године касније, на иницијативу Антифашистичког фронта жена, прве јаслице за децу узраста од три године.
Од децембра 1968. конституисана је установа “Радосно детињство”, која под тим именом постоји и данас.

voj-kulturaСпортске активности редовно упражњаване

ПРЕГЛЕД ЛЕКАРА И ЈУТАРЊЕ КУПАЊЕ

У јуну 1921. у Новом Саду је отворен дечји диспанзер и обданиште као јединствена установа. Деца су довођена у јутарњим часовима, прегледао их је лекар, после тога су морала да се окупају и обуку у “заводско одело”. Затим су добијала доручак, после чега одлазе у просторије за играње и учење. Ту се задржавају све до поднева, када иду на ручак. После ручка, група млађе деце одлази на спавање, а старији понављају оно што су радили пре подне. У четири сата после подне следила је ужина, пресвлачење у своја одела, у којима су чекали долазак родитеља.

voj-obaveznoЈутарње купање било обавезно и по правилнику

ДОБРЕ НАВИКЕ НАЈЛАКШЕ ПРИРАСТАЈУ ЗА ДУШУ

Добротворна задруга “Српкиња Новосаткиња”, иницијативу за отварање забавишта је образложила уверењем да се душа човечија најбоље и најсигурније облагорођује у младости, јер се онда добре навике најбоље привезују и најлакше прирастају за душу, која је у то доба најмекша за утиске, па зато су те школице од највећег уплива по васпитање и образовање човека. Поглавито варошанина, који је с једне стране са сиромаштва родитељског остављен сам себи без икаквог надзора, а с друге стране са гордости и охолости отменијих остављен под надзором слугу и слушкиња, чије неваспитање и незнање више квари нараштај, него што му помаже, те је за прве потребно чувариште, а за друге забавиште, да тим и једне и друге сачува од моралне пропасти.

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама