Какав би живот и био да у њему нема свачега помало. Мало радости, да би послије туга изгледала још већа, па мало туге, да би послије радост могао да цијениш. Мало правде, мало неправде, па се то некако издједначи: једном добијеш више него што ти треба, па не смије да ти буде жао послије кад добијеш мање нег што ти по заслузи припада. Људи су, Максимилијане, велики мајстори лажи, а жртва обмане је најчешће обмањивач. Никог човјечић радије не лаже него самог себе, највише лажи измишља да би себи нешто затајио или себи нешто друго представио.
Што човјек може понекад да буде глуп, сам послије да не вјерује! Да је празно, празно је, али боље и та празнина од пуне чаше жучи коју ти трипут дневно ко медицину саспу у грло. Није живот нешто сјајно, ко што млад човјек мисли, живот ти је ту да га проживиш, ништа више са њим не мож да урадиш. Баш кад хоћеш да га силујеш и правиш бољим на снагу и уз инат, он се џилитне и клепи те. Буди миран и учи се да уживаш у оном што ти даје, мало је, али једино је што у њему постоји.
Када гњев прође, очајање наступи, а из очајања само гњев те извести може.
Слободан Селенић
