Начин на који људи сада одгајају децу разликује се од начина на који су то чинили пре 30 година. Родитељи су данас далеко опрезнији када је реч о безбедности и здрављу деце. Да ли је то добро или лоше, зависи од много фактора. Стерилно окружење за дете може бити једнако опасно као и претерана изложеност вирусима и бактеријама.
Поред претеране бриге за децу, још је много других ствари које родитељи данас раде другачије, а можда не би требало.
Лично, нисам поборник теорије да су наши родитељи све радили боље него ми, али верујем да има ствари које бисмо могли од њих да научимо.
1. Дете није било центар света
Сећате се сигурно да, када смо ми били деца, није се све вртело око нас. Знали смо да смо својим родитељима најважнији и да би све учинили за нас, али смо морали и да ценимо време које су они издвајали за себе. Данас, вероватно због гриже савести коју имају што деца много времена проводе у институцијама (школе и вртићи) родитељи покушавају да тај недостатак надоместе испуњавањем свих жеља, некад на уштрб својих потреба.
Деца треба да схвате да се свет не врти око њих, јер ако то не схвате у детињству, касније ће се са том чињеницом тешко помирити.
2. “Не могу да га натерам” није постојало
“Не могу да га натерам да оде у кревет пре 11 сати.”
“Не могу да га натерам да склони иза себе кад руча.”
“Не могу да га натерам да изађе напоље, по читав дан игра игрице.”
Осим што све ово није добро за њихово здравље и навике, није добро ни за односе у породици. Да ли можете да замислите своје родитеље да овако нешто изговоре? Да се разумемо, ја верујем у договор у породици, али не верујем у “не могу да га натерам”. Јер – и не треба да их терамо. Треба да им усадимо навике.
3. Наши родитељи су нам више веровали
Да ли зато што нису имали избора ни начина да нас прате или због тога што је тада било мање опасности, тек родитељи некад нису у сваком тренутку знали где су им деца. Мобилних телефона није било, али је бриге некако било мање него што је сад има. Са пријатељима смо били напољу до касно, често родитељи нису тачно ни знали где. Било је важно да дођемо у договорено време и то је све. Чини се да је тај однос поверења био далеко здравији од данашњих навика ухођења и непрестаног зивкања. Једном сам прочитала да деца дупло чешће губе живот у авионским несрећама, него што бивају отета. Можда је ипак ред да се мало опустимо…
4. Нису од деце очекивали да буду генијалци
Деца су учила социјалне вештине и развијала своју креативност. Нису морали да знају да читају у вртићу, нити да сабирају до 20 пре школе. Наравно да је тај период раног учења најважнији, али тада задатак родитеља није да децу терају да нешто науче, већ да покушају да препознају таленат код детета и пруже му шансу да се развија кроз игру, својим темпом.
Можда најважније праве лекције у раном узрасту за децу су како заслужити и показати поштовање, како пронаћи и ценити праве пријатеље. Такмичења у раном школском узрасту код деце углавном изазивају само стрес и анксиозност.
5. Учили су децу манирима
Много деце и адолесцената данас има добре манире. Али је, чини се, оних који их немају више него раније. Нове начине васпитања многи су схватили дословно, па су то да децу треба поштовати погрешно схватили, верујући да децу не треба васпитавати. А помало је тако било и лакше. Зато данас имамо више деце без манира него раније. Деце која верују да је у реду не рећи добар дан, подсмевати се, не поштовати наставнике, комшије, па ни родитеље. Они за то нису криви, нико им није показао боље.
6. Заједничка вечера и ручак недељом су се подразумевали
Да ли је то тада било свесно, јер су желели да сачувају заједништво и са децом проведу квалитетно време, или је просто била навика коју су сви следили, тек породичне вечере нису биле под знаком питања. Није јео ко је кад стигао, већ су сви вечерали заједно. Нажалост, данас изласци са пријатељима, пословне вечере, тренинзи, разне додатне активности, стају на пут овој најважнијој – заједничком времену проведеном са породицом.
Можда нисте знали, али деца која вечерају са родитељима имају мање шансе да пате од анксиозности и депресије. Уз то, постижу бољи академски учинак и немају менталних проблема.
7. Деца су имала своје обавезе у кући
Сигурно се сећате да се од вас некад очекивало да не можете отићи у школу или да се играте ако кревет није затегнут а све играчке на свом месту? Данас је то ретко случај. Обично ће маме рећи – намораће се кад порасте, нека ужива сад. Ипак, мале обавезе у детињству чини да лакше прихватимо оне велике које нас неминовно чекају. Дакле, драге маме, не чините услугу својој деци штитећи их од обавеза и кућних послова. Ви тиме одбацујете шансу да их научите самосталности и одговорности.
8. Родитељи су некад могли да дисциплинују и туђе дете
Сасвим је незамисливо данас да комшија одржи лекцију вашем детету. Није његово дете, није његова ствар и откуд му право? Раније није било тако. Сви су бринули о свима и није било ништа необично да мама другара из комшилука изгрди и своје и комшијско дете због неког несташлука. И нико се није због тога љутио нити сматрао то неприличним.
9. Све је било много једноставније.
Ово звучи уопштено. Заправо и јесте. Али све јесте било једноставније. Деца су се играла сама, осмишљала своје игре, проводила време у заједничкој РЕАЛНОЈ игри, уместо у виртуелној која је присутна данас. Неко ће рећи да је то друго време и да треба да прихватимо нове ствари. Ја у то не верујем. Верујем да нам треба равнотежа. Равнотежа између часова клавира, енглеског, фудбала и праве, реалне игре коју деца сама воде.