Нови тренд: Британци преотимају улице аутомобилима и враћају их деци

фебруар 4, 2017

Почело је са комшијским ћаскањем, а претворило се у национални покрет привременог заустављања саобраћаја како би дечија игра опет запосела улице.

Требало би да буде нормално да се деца међусобно спонтано позивају на игру, уместо да им све унапред организујемо и договарамо” причала је мама из Бристола Алис Фергусон са својом комшницом Ејми Роуз 2009. године. И одлучиле су да нешто предузмо поводом тога. Организовале су затварање саобраћаја на три сата једне вечери након школе, како би деца могла слободно да јурцају наоколо. “Родитељи су се сетили свог детињства и закључили да би ово требало да буде нормалан део наших живота”. И тако се један дан претворио у читаву кампању под називом “Напоље на игру” (Плаyинг Оут).
Циљ кампање је да се улице у насељима учине безбеднијим за дечију игру и да се породице одвоје од компјутерских екрана, изађу напоље и поново открију мале ствари попут шоље чаја са комшијама или дечије вожње тротинета по улици без потребе да их родитељи прате у стопу.

Мада у почетку није планирано да “Напоље на игру” постане стална пракса, бристолска градска управа покренула је пилот пројекат за који су се могле пријавити улице у градским насељима како би добиле свој распоред затварања саобраћаја на три сата једном недељно.
Данас, преко 60 бристолских улица укључено је у пројекат, а идеја се проширила и ван овог града, јер је у још 30 места, укључујући и нека лондонска предграђа, локална управа усвојила праксу затварања улица ради дечије игре. Нове улице непрестано се пријављују за учешће.
бристол игра на улициХелен Форман, која је организовала “Напоље на игру” у Лидсу, инспирисана примером Бристола, каже да постоји много добробити од ове акције “деца развијају свест о свом суседству и припремају се за слободе које ће имати у старијем узрасту, док одрасли стварају снажнију заједницу”.
Кетрин Кеј је 2012. покренула ову акцију у Вортингу: “Док сам била трудна маштала сам о томе како деца уче док су напољу и играју се, без родитеља који им дахћу за вратом и говоре “пази се!” Имала сам идеју како желим да изгледа мој живот са децом, али морала сам да се прилагодим урбаној средини. Кад са ја била мала играли смо се напољу, а ако би неко пао, звали бисмо помоћ. Плашим се да пустим своју децу да раде исто, а не желим да ме буде страх.” За Кејову, овај пројекат много је више од прилике за играње: “Деци више не дајемо шансу да ствари науче сама. Забрињава ме недостатак спонтаног учења. Ако радиш само оно што те терају, нећеш ништа заиста научити. Одакле ћемо наћи све те инжињере, научнике и уметнике? Нису проблем само компјутерски екрани, већ то што се деци непрестано говори “ово не смеш” или “ово мораш””
Када је организовала прво “Напоље на игру” била је запрепашћена резултатом. “Нико чак није ни знао да толико деце живи у нашој улици.”
Идејни творац пројекта, Алис Фергусон, данас зна да њен став о потреби слободне игре дели већина родитеља, јер им се смучило стално надзирање и организовање дечијих живота. Није у питању утопијска жеља да се врати време, већ покушај да се пронађе нова равнотежа у односу између људи и саобраћаја на улицама, које треба да припадају и једнима и другима.
“Оно што желим јесте да постане нормално да се деца међусобно позивају без најаве, да једни другима куцају на врата и питају “Хоћеш напоље да се играш?” Дозволили смо да деца изгубе слободе, сувише смо заштитнички настројени и видимо само ризике који их вребају кад су напољу, не и оне који постоје у кући.” закључује она.
деција игра на улици
Приредила: Јована Папан
Извор: Гуардиан/Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама