Знања којима се савремена медицина води сужавају маневарски простор, јер ниједна болест не може да се излечи само једним приступом, каже проф. др Бранимир Несторовић, педијатар, пнеумолог и алерголог.
Праву радост осећамо само када потпуно учествујемо у животу, када смо кокреатори без очекивања достигнућа. Енергија уложена у активно живљење увек је издашна и награђује, јер тек када следимо своје страсти, када пратимо ритам сопственог срца, бивамо истински даровани осећањем да знамо ко смо и где припадамо. Не морамо градити вечне грађевине или писати бесмртне поеме да бисмо остали упамћени, али треба да живимо аутентично, уз сопствени соундтрацк који прати представу.
Ретко у животу сретнете некога чија се музика издалека чује. Да осетите бубњање и пре него што видите човека. Kада имате среће и упознате неког таквог, станете скромно посрамљени пред страшћу са којом се живи живот. Један од тих који од живота стварају уметност јесте проф. др Бранимир Несторовић, педијатар, пнеумолог и алерголог. Ставке његове биографије звуче значајно и задивљујуће, али оне саме по себи не би значиле ништа да иза њих не стоји његова снажна и радосна личност.
Рођен је у београдском породилишту, али је живео у Обреновцу, где је завршио и Гимназију, природно-математички смер, након које је уписао Медицински факултет у Београду.
На Дечјој клиници је специјализовао педијатрију, а након тога и пулмологију. Данас је редован професор на катедри за педијатрију и начелник одељења пулмологије и алергологије на Универзитетској дечјој клиници Медицинског факултета у Београду. Његово лице ћете видети на телевизији када се прича о алергијама, или о комбиновању различитих метода лечења, јер је чврстог уверења да ретко када само један метод може дати резултате. Зато ће своје пацијенте упутити и на хомеопатију и на фитотерапију, и свима њима ће, без изузетка, дати наду.
Kако каже др Несторовић, живот у малом месту, Обреновцу, који се налази поред великог Београда имао је предности. Био је више у контакту са природом, упућенији на комшије и повезивање у малој заједници, а опет све време у могућности да користи предности великог града који је одмах ту, иза тарабе. Био је немирно дете које је скоро по свим критеријумима испуњавало оно што се данас зове поремећај пажње и хиперактивност (АДХД), стално у јурцању, дечачком испољавању агресије кроз игре освајања територија и преиспитивању туђих граница. Велику улогу у његовом васпитавању и одрастању имале су мајка и бака, снажне и слободоумне жене због којих је, како у шали каже, „постао едиповац”.
Порекло те снажне енергије којом др Несторовић креира живот постаје јасно када чујете причу о његовој баки која је из Лике у Обреновац дошла са завежљајем на леђима да би пред Други светски рат, уз невероватну вољу и упорност, створила праву малу пословну империју. Иста та упорност и решеност па и спремност на жртву водиле су је кроз рат када је требало очувати породицу и спасавати животе. Не чуди што је цела породица ослобођење дочекала осиромашена, али нетакнута. Улога матер фамилиас ту се не завршава, до краја живота она чврсто држи кормило у својим рукама па чак налази и одговарајућег удварача за кћерку. Отац др Несторовића био је трговац и партијски секретар, коме Партија никада није опростила женидбу са лепом ћерком фабриканта.
Извор: lovesensa