Пре 30 година, ђачке торбе су биле лакше, али је знање било веће

18 новембра, 2020

Са прихватањем „болоње”, кренула су у земљи Србији жестока обрачунавања са претходним образовним системом. И као што то обично бива, када се прихвата ново а одбацује старо, испада како раније, дакле у доба социјализма, ама баш ништа није вредело. Систем васпитања и образовања, нарочито!

Не треба, наравно, посебно наглашавати контрадикторну чињеницу да су се данашњи ватрени критичари образовања из времена пре „болоње” и сами образовали у систему за који тврде да ништа није ваљао, чиме западају у логички парадокс. Наиме, ако образовање у ери пре „болоње” није било квалитетно, онда не могу бити квалитетни ни аргументи оних који данас критикују претходни и у небеса уздижу садашњи образовни систем. Штавише, према логици ствари, њихови аргументи морају имати некакав фелер, а у великом броју случајева и парадоксалан учинак. Но, кренимо редом…

Први у низу „аргумената” које ваља критички проанализирати јесте тврдња да су учитељи, наставници, професори… у образовном систему „пре болоње”, децу оптерећивали сувишним знањем – самим тим и непотребним градивом. (Обратити пажњу на оксиморон „сувишно знање”).

Да ли је, међутим, било неопходно учити децу колико тона угља извезе Кина током једног месеца? Или, где се налазе најзначајнија светска налазишта лигнита?

У време када сам егзистирао као основац, а то је прва половина ’80. година прошлог века, чудио смо се како моји вршњаци из развијене Америке немају појма где је Југославија. Зар је тако нешто уопште могуће, ламентирао сам над злехудом судбином тамошњих неинформисаних „каубоја”. Код нас је, гле чуда, чак и довољан ученик знао да наброји главне градове десетак афричких држава. Данас, међутим, нисам сигуран да би то пошло за руком и ђаку генерације. У чему је квака? Због чега данашњи ученици слабо пролазе на међународним тестовима знања?

У моје време, ситуација је била обрнута. А опет, ђаци нису вукли „тоне” књига, као што то данас чине. Мада их је „болоња”, ослободила “сувишног знања”.

Недавно сам на једном сајту за продају свега и свачега угледао оглас који ме је на моменат вратио у ране осамдесете године 20. века – када сам кретао у први разред основне школе. Елем, неко је огласио да продаје ђачку торбу из реченог времена. Судећи према фотографији, артикал је изгледао више него пристојно. Квалитетна мешавина скаја и коже, металне копче које не отпадају после неколико отварања и затварања, речју, ни трага од данашњих „кинеза”. Што је најважније, наликовала је торби коју сам у то време очајнички желео да имам – али ми је из „техничких” разлога поклоњена друга, дијаметрално супротног дизајна.

Ова је, међутим, била браон боје са два спољашња џепа на којима су се истицале апликације (то се у оно време није тако звало), Мирка и Славка са шмајсерима спремљеним на готовс. Иначе торба није била габаритна већ минијатурних димензија – таман да у њу стану буквар, две свеске и прибор. Притом се, причвршћена танким каишевима за нејака леђа првака, заиста доимала неосетном. Руку на срце, таква је била и торба коју су ми, за сретан полазак у први разред, даровали родитељи. Разлика је била у томе што ова није имала спољне џепове али је зато имала копче у облику „мачјих очију”. (Да ме не прегази фића док се ноћу враћам из школе).

И да, била је оранж боје са големом апликацијом свих могућих (и немогућих) ликова из цртаног филма Попај.

Због чега вам о свему овоме причам? У првом реду због тога што примећујем како данас, у ери наводног ослобађања ученика од непотребног градива, ђаци-прваци свеједно беспотребно балдишу под јармом пренатрпаних школских торби. У екстремнијим случајевима оне су неретко веће и од (м)ученика који их тегле. Уосталом, замислимо једно нејако створење жељно знања које једва хода притиснуто теретом пренатрпане школске торбе!

Запитајмо се, одмах потом, чему пренатрпане торбе када су деца наводно растерећена „сувишног знања”? Зар ситуација не би морала бити обрнута у ери „болоње”?

Због чега клинци од 25 килограма живе ваге морају да носају торбе од 30 кила? Тога није било у време социјалистичког образовања, коме се сада приписују којекакви, углавном опскурни, епитети. Штавише, деца су у оно време носила далеко лаганији багаж на леђима, али им знање, за разлику од данашњег времена, није било „лагано“. Јесу учили о народноослободилачкој борби и непријатељским офанзивама, али су такође и оспособљавани да граматички правилно напишу неколико просто-проширених реченица.

Данас се суочавамо са непријатном чињеницом да нам тзв. велики матуранти пишу попут ђака-првака. Неразговетно, и са очигледним одсуством елементарног смисла приликом повезивања једноставних појмова. Је ли то напредак? „Ђе је ба запело?“, што би рекли „надреалисати“ – када већ уживамо у далеко „квалитетнијем” образовном систему?
А да, СМС генерација је у питању!

П.С.
У данашњим средњим школама, торбе/ранчеви представљају обавезан ђачки украс. Но, у њима се ретко могу наћи две свеске, а још ређе средства за писање – попут, рецимо, хемијске оловке. Шминка, патике за физичко, жу-жу из оближње пекаре, два мобилна телефона…, то је уобичајени инвентар полупразних ђачких торби диљем овдашњих средњих школа.
На концу, да ли је ђачка торба парадигма образовног система? Или је то мобилни телефон? Размислите сами, „куда води овај пут?“

Аутор: Борис Јашовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Пре 30 година, ђачке торбе су биле лакше, али је знање било веће

  1. Milica каже:

    Necu napisati kako sam ja, opet, pripadnik te neke nove ere, pa da se u potpunosti slazem sa ovim. Ne slazem se.
    Izbacene su te nepotrebne stvari (Koliko Kina uvozi? Zasto bi to trebalo da znaju deca osnovnih, pa cak i srednjih skola? Hoce li im to koristiti sa datim nivoom obrazovanja? Ne. To se uci na fakultetima. ). Znam nebrojano mnogo ljudi iz bivse SFRJ koji ne umeju da rastumace kada se “ne” pise odvojeno. To su ljudi koji su u tadasnjem obrazovnom sistemu bili izuzetni ucenici. Prvaci ne mogu biti zeljni znanja. Deca u tim godinama jos ne mogu da vrse izbore. Dodati su im jezici i mnoge druge stvari koje im zaista mogu koristiti, iako sam bila zagrizena do skoro time sto ih opterecuju, smatram da je obrazovanje apsolutno na njihovom razvojnom nivou. Danasnja deca imaju pristup racunarima, mobilnim telefonima – lakse primaju informacije, imaju vise mogucnosti i cesce visi stepen inteligencije. Od godina o kojima je ovde rec do godina u kojima se nalazimo danas proslo je cak dve ere, iliti dve etape. Ljudi su se za to vreme upoznali sa novim nacinima resavanja problema u naukama, dosli do novih otkrica. Da li to cini ljude pametnijima? Moguce, do neke tacke dok se ta tvrdnja ne dokaze kao suprotna. Ljudi su skloni da osudjuju nesto sto ne razumeju. Naravno da nam je cela ova era donela mnogo nezdravih navika, mnogo bolesti, zracenja, unistenog morala, jednu opstu neemocionalnu atmosferu. Ja ne bezim od toga da danasnje vreme, pored svih odlicnih stvari koje postoje, sa sobom nosi i mnoge druge negativne stvari ili bar stvari koje mi danas vidimo kao negativne. Osnovni problem ljudi koji osudjuju je upravo taj da nikad ne sagledaju obe strane te akcije ili cak dogadjaja. Zato postoji vaspitni i obrazovni sistem koji je tu da se adaptira iliti prilagodi. Iako se tu slazemo da je vaspitni sistem pogresan, ja bih dodala da je uciteljstvo danas po starom principu “pogresan zanat”. Ucitelji bi trebalo da potenciraju druzenja, zabavne radionice, okupljanja i sl. da bi deca migla da se druze i nauce da ima zanimljivih stvari od komunikacije preko interneta. Upravo zbog starog obrazovnog sistema gde im se sve brani oni se okrecu racunarima kao novim vidovima komunikacije, sto je opet dobro jer izaziva zadovoljstvo, srecu, interesovanje ali i zavisnost, po osnovu cega danas profitiraju najvece firme sveta. Nisam ovde da osudim autora teksta ili ga uvredim. Vidi se da je rec o nacitanom i obrazovanom coveku. Ovde sam da se cuje i misljenje novih generacija. Sutra cemo mi verovatno pricati
    ” Mi smo bar izlazili nocu i isli na bazen a ovi danas samo sede sa onim naocarima i gledaju u jednu tacku.”
    Koliko god nama ovo delovalo banalno, mozda te naocare reflektuju jedan potpuno novi svet cime ce se ponovo razviti emocije, drugarstvo, pa cak i obrazovne ustanove, dok smo mi tu kriticki nastrojeni i ne trudimo se da to razumemo. Ocevidno je da je u socijalistickom periodu stanje u drzavi bilo izuzetno dobro, ali su tu nastali, bas te 1969. godine, prvi problemi od mnogih sa kojima se suocavamo danas. Pogledajte Severnu Koreju. Cesto im se i nemilo smejemo. Da li bismo smeli da iznesemo svoja misljenja? Komunizam ce se vratiti ali tek kad ljudska rasa bude sposobna da zivi u takvom periodu. Pogresno je karakterisati ga kao “los sistem”. Nije to los sistem samo je vanvremenski. Jos uvek nismo spremni da isto razmisljamo, da budemo tolerantni i da se ne ljutimo na nekog drugog. Iako je komunizam vladavina radnicke klase, u nasoj zemlji je to bila diktatura. Hvala.

  2. Katarina каже:

    Meni je, osim tih preteških torbi, apsolutni hit (i “zbunt”) pet časova za đake prvake! Jeste jednom nedeljno, ali je ipak pet! A ostalim danima-po četiri….
    Odgovorno tvrdim (“časna pionirska”) da toga nije bilo kad smo mi bili prvaci (tu sam i ja negfe, iz “Mirko-Slavko” generacija). Ponedeljak i petak po tri, tri dana po četiri….BEZ izbornih predmeta i prvog-drugog-trećeg stranog jezika dok još ni svoj savladao nisi. Ne bih se kladila da je sada bolje i naprednije, mlađe kulturne generacije bi možda rekle na to:” Ćuti, baba!”, ali…..sve u svoje vreme (samo da još razjasnimo čije vreme je sad)

  3. goran simonović каже:

    Pa Vi ste još i srećni! Prvaci u našoj osnovnoj školi imaju četiri dana u nedelji po pet časova!!!Da li je to normalno i kako to da se broj časova razlikuje od škole do škole?

  4. бака Штрумпф каже:

    Ја већ годинама предајем тим новим генерацијама – што у основној, што у средњој школи; што у градским, што у сеоским школама; што у државним, што у приватним. Могу само констатовати да нико ко не ради у школи не би смео да коментарише то како се ради с децом и какве су нам те нове генерације, а кад они стасају да буду лекари од којих ће нам многима зависити животи – драги моји, црно нам се пише, ја да вам кажем.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама