Sve češće slušamo da su deca „nevaspitana“ i „teška“. Roditelji se žale da ne znaju kako da ih smire, učitelji da više nemaju nikakav autoritet, a društvo da se sve raspada. Iako zvuči kao preterivanje, iza ovih rečenica krije se ozbiljan problem savremenog vaspitanja.
Danas imamo generacije dece koje ne znaju za granice. Decu koja ne podnose frustraciju, koja burno reaguju na svaku zabranu, koja imaju tantrume i u kući i u školi. Kada dobiju lošu ocenu, ne preispituju sebe, niti roditelji njima postavljaju pitanje odgovornosti. Umesto toga, roditelji često kreću u napad na školu i nastavnika, uvereni da je njihovo dete nepravedno tretirano.
Svi znamo roditeljske Viber grupe u kojima se danima mučno raspravlja o „preteškoj školi“, „nekritičnim nastavnicima“ i „zastarelom sistemu“. Nije sporno da škola ima ozbiljne probleme i da je odavno trebalo biti reformisana. Međutim, postoji i bitna činjenica koja se često previđa – da su nastavnici danas gotovo potpuno lišeni autoriteta. Nekada su, uz roditelje, bili ključni faktor socijalizacije. Danas nemaju pravo ni da udalje dete sa časa, jer se to doživljava kao trauma ili poniženje. I deteta, a bogami i roditelja.
Na taj način se urušavaju i škola i sama ideja autoriteta. A bez autoriteta nema strukture, nema granica, nema razvoja. Dobijamo decu koja ne znaju šta znači hijerarhija, koja se starijima obraćaju grubo, bez poštovanja, toliko bahato da je to jednostavno zbunjujuće. No, ne mogu ona biti kriva za to, ako ih niko nije naučio pristojnosti.
Neki roditelji, želeći najbolje za svoju decu, a bez stvarnog razumevanja kako se to postiže, puštaju ih da rade šta hoće. Ali, odsustvo granica ne znači odsustvo moći. Naprotiv, dete u takvom odnosu ostaje bez spoljašnje strukture, ali izloženo roditeljskim nepredvidivim reakcijama i implicitnim očekivanjima. Kada nema jasnih pravila i doslednosti, dete nema na šta da se osloni, pa upravo ta neuređenost postaje izvor straha.
Roditelj koji sve dopušta ili stalno završava umesto deteta ne postaje autoritet, ali ostaje snažan emocionalni faktor, čije raspoloženje dete mora stalno da prati. Time mu se oduzima prilika da uči odgovornost, trud i odnos prema posledicama, dok istovremeno razvija osećaj nesigurnosti i stalne napetosti.
Kada su roditelji od ranog detinjstva izvor i straha i utehe na nedosledan i nepredvidiv način – to razvija dezorganizovanu vezanost. Dete u takvim okolnostima, sa roditeljima koji sve kontrolišu, čine medveđe usluge, rade stvari umesto njega, ali ne dozvoljavaju privatnost – istovremeno razvija dve suprotne reakcije – s jedne strane, postaje preterano zavisno, s druge strane, želi da pobegne od roditelja, jer mu je onemogućeno da preuzme odgovornost i da gradi samostalnost. Rezultat je unutrašnji haos i stalni konflikt. Dete ima strah od zavisnosti i teško se uči strpljenju i istrajnosti. Umesto da polako stvara i gradi, ono često „malo gradi, malo ruši“, što se kasnije odražava u odnosima i u učenju.
Dodatno, istraživanja stilova roditeljstva se ovde lepo uklapaju. Dajana Baumrind pokazala je da roditelji koji svašta dozvoljavaju i prihvataju (permisivni roditeljski stil) deci ne daju neophodnu strukturu. Oni često vaspitavaju decu koja kasnije imaju probleme sa samokontrolom i adaptacijom. Njena istraživanja su temelj za razumevanje zašto neka deca jako teško podnose frustracije. Istraživači Elenor Makobi i Džon Martin nadogradili su ovaj okvir dodavanjem još jednog stila roditeljstva (zanemarujućeg), gde je dete potpuno zapostavljeno i prepušteno sebi. Takva deca iz povređenosti često postaju bahata.
Deca vole granice. Ona se uz granice razvijaju, osećaju sigurnost i grade unutrašnju stabilnost. Odsustvo granica proizvodi haos. Ovaj trend bahatosti i razularenosti je posledica narcističke kulture u kojoj živimo. Kulture koja poručuje – hoću sve, odmah, bez truda. Svet mi nešto duguje.
U takvom okruženju rastu deca koja mnogo traže, a malo ulažu. Koja ne podnose napor, ali očekuju privilegije. Nije slučajno što već u prepubertetu postaju depresivna. Kod dece se depresija često ispoljava kao agresivnost. Ona se tada okreće protiv roditelja, nastavnika i sveta, jer ne postoji unutrašnji oslonac, niti autoritet koji bi ih držao.
Ono što vidimo na nivou porodice, preliva se i na društvo. Kada niko nikome nije autoritet, kada hijerarhija ne postoji, dolazimo do stanja u kome svako misli da može sve. A to je anarhija u najgorem smislu. Rat svih protiv svih.
Posledice su ozbiljne – trajno nezadovoljstvo, nemogućnost da se uživa u bilo čemu, zavist, agresija, osećaj praznine i besmisla. Bez truda nema zadovoljstva. A bez ulaganja nema smisla.
Deci ne treba da se sve servira, a ni da budu puštena da rade šta hoće. Ona ne žele takav život, iako možda ponekada izgleda da to traže. Ona žele priliku da se potrude, da pogreše, da poprave, da rastu. Jedan od najbržih načina da roditelj uništi dete jeste da mu sve da i/ili da ga pusti da radi šta hoće.
Autor: Renata Senić