Roditelji – zašto DOBRO nije DOBRO!?

januar 26, 2015

Opet to ocenjivanje i ocene. U našem obrazovnom sistemu su odavno izgubile svaki smisao.
roditelji-žele-samo-petice
Ako krenemo od razredne nastave. U većini škola prosek ocena u razrednoj nastavi je preko 4.5!?!?! Što što znači? Ko je tu normalan? Možemo kriviti učiteljice i učitelje, ali nisu oni jedini krivci. Roditelji stvaraju preveliki pritisak na njih, često im i prete. I što preostaje učitelju. Zašto da svoju glavu stavlja u torbu zbog čije dece? Istih tih roditelja!?
Naravno da svaki roditelj misli da je njegovo dete NAJ NAJ. Najbolji, najpametniji, najsposobniji i tako možemo nabrajati. Ali kakvu korist činite sebi i svome detetu, ako učitelja stavljate u takav položaj da deli ocene šakom i kapom. Jer ne želi da mora misliti hoćete li ga napasti čim vaš anđeo dobije manju ocenu nego ODLIČAN iliti IZVRSTAN! Ne verujete osobi koja se školovala za učitelja, trudi se i želi samo najbolje vašem detetu, podučava ga, provodi četvrtinu dana sa njim i želi mu da napreduje. Zašto mislite da takva osoba ne zna najbolje oceniti vaše dete!?
A što preostaje učitelju? Boriti se svaki dan sa takvim pritiscima? Očekivati prijave inspekcijama, ravnatelju ili slušati raznorazne pretnje na telefon? Zašto? Zbog koga? Pa jedno što preostaje je poklanjati deci petice! Zašto gubiti živce i svoje zdravlje zbog ocene?!? Pa ko i zašto bi netko normalan borio se sa sistemom i roditeljima? Najlakše je dati petice i sve super! Roditelji zadovoljni, deca zadovoljna i učitelj može sačuvati svoje zdravlje.
SVI SRETNI! A znanje? Ma zar je to nekome još bitno?
Ocenjivanje po nacionalnom okvirnom kurikulumu
Odavno već govorim učenicima da ocena nije merilo znanja. I to je jedina istina. Pomakle su se granice i imamo inflaciju odlikaša. Sistem je urušen. U našem divnom Nacionalnom okvirnom kurikulumu piše:
“Školske ocene, bez obzira kako su iskazane, služe raspoznavanju (dijagnozi), predviđanju (prognozi) i poticanju (motivaciji). Formativnim ispitivanjem valja osigurati dodatni potsticaj učenju i odrediti kakvoću i količinu znanja i drugih ishoda učenja, nadzirati i usmeravati učenikovo napredovanje, završno oceniti i vrednovati učinkovitost samog procesa i strategija učenja.”
Kako divno i krasno zvuči na papiru. A uz to opis što koja ocena znači:
Za ocenu DOBAR (3):
“Ono čime je ocenjivač zadovoljan opisuje se rečju (ocenom) dobro. To znači da je ocenjivač zadovoljan učenikovim postignućem, tj. da je učenik napravio ono što se očekivalo, odnosno uglavnom sve što je opisano u obrazovnomu standardu za nastavni predmet, modul ili određenu kompetenciju (socijalnu, učiti kako učiti ili drugu).!
DA!!! Za ocenu DOBAR učenik napravi SVE!!! To je ocena koja je DOBRA i tako ju treba gledati, nema ništa loše u njoj!!!
Za ocenu VRLODOBAR (4):
“Tek ako kakav učenikov rad, odnosno ispitni rezultat nadmašuje očekivanja to se opisuje rečima (ocenom) vrlo dobro, što bi trebalo da znači da je nastavnik zadovoljan iznad svojih očekivanja, odnosno da učenikovo postignuće zahteva isticanje kvalitete rada i uložena napora. Takvi učenici na kraju polugodišta ili školske godine mogu dobiti i posebna pismena priznanja od razrednika ili školskih ravnatelja.”
To su oni fantastični učenici! Rade, trude se i ostvaruju nadproečne rezultate!
Za ocenu ODLIČAN (5):
“Ako se koji učenici posebno istaknu originalnošću i kvalitetom svoga rada, uloženim naporom i čime sličnim što se ističe u odnosu na ostale, to označavamo rečima (ocenom) izvrsno ili odlično. Takvih obično nema mnogo pa, prema tome, ni tu reč, odnosno ocenu ne bi trebalo odveć često dodeljivati za postignute rezultate, odnosno ne bi ju se trebalo dijeliti veliku broju učenika jer se uz takvo preterivanje gubi smisao istinskoga značenja te ocjene.
A za ocenu DOVOLJAN (2):
Reč dovoljan dodeljuje se uz ocenu 2, a to znači da se procenjuje da učenik može i treba postići više, odnosno da se od njega očekuje bolji uspeh i, k tomu, dodatni napor. To, takođe. znači da je učenik dostigao postignuće toliko da zadovoljava minimum što je svim učenicima poznat kao polazište za ocenjivanje ili je to, pak, nekim učenicima najviše (maksimum) što mogu dosegnuti. U strukovnim školama taj minimum treba biti opisan kompetencijama koje učenik treba postići odnosno kvalitetom radova (proizvoda) koje učenik treba napraviti.
Naravno da ovakvo ocenjivanje neće biti moguće dok god je školska ocena jedini i glavni adut pri određivanju učenikove budućnosti. Ali s time i ovakvo ocenjivanje gubi svaki smisao!
 
Izvor:  http://ucenici.info/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama